American Girl

Bol

ZzZzRrrRrr... školsko zvono se oglasilo.

Uzimam knjige i krećem da ih ubacim u torbu, ali me zaustavi dodir nečije ruke..

"Lepoto, igraš li večeras na utakmici?" To je bio najlepši dečko u našem razredu, Andrej, ali koliko je bio lep toliko me je i nervirao zbog svog 'popularnog' ponašanja i devojaka koje ga jure kao lude..ali se sa mnom daleko drugačije ponašao nego sa drugim devojkama..

"Prvo nisam lepota, a drugo..da, igram večeras! I zašto bi to tebe interesovalo!" Iznervirano kažem i stavim knjige u torbu

"Za mene si i više od lepote! A večeras dolazim samo tebe da gledam."namigne "Ali.. nadji mi neko mesto sa dobrim pogledom!?" Krene da me uhvati za ruku na šta se ja odmaknem..

"Nadji ga sam, Andrej!" Uzmem ranac i krenem da izlazim iz učionice i još jednom čujem "Karol?" Ali se nisam obazirala na to..

"Šta je hteo opet od tebe?" Upita me Naomi pružajući mi parfem koji je kupila da vidim kakav je..

"Baš je lep!" Nisa htela da se obazirem na njeno prethodno pitanje

"Ko, Andrej?!" Nasmejala se

"Ma da on! Dobro znaš na šta sam mislila!" Pružim joj ljutito parfem

"Dobro, dobro nemoj da se ljutiš."

"Ne ljutim se, samo, znaš koliko me nervira!"

"Da znam, sorryyyyy.." stigle smo do autobusa

"Ćao, vidimo se večeras."

"Vidimo se, budi najbolja kao i uvek ako se ne vidimo do utakmice!" Pošalje mi poljubac u vazduhu

"To se podrazumeva!" Namignem joj i uzvratim vazdušni poljubac

~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~

Izlazimo na teren trčećim korakom, ogroman aplauz se ori stadionom, vriske, dreke, dozivanje razno-raznih imena i pravljenje talasa sa rukama je bilo gde god bi pogledali...

"Pazi se." Osetim tapkanje rukom po ledjima nisam morala da gledam znala sam da su to moja zaštitničko naoružana braća.. to bi mi rekli pred svaku utakmicu, a pogotovo utakmicu kakva je ova.. sa Harry-jem...

"Ne brinite."

Lopta je u mojim rukama, ugledam Olivera i bacam loptu ka njemu, ipak je on bio bliži golu..ali nije imao mogućnosti stići do njega pa mi je uzvratio loptu, prolazim pored jednog igrača suprotnog tima opet nemam gde loptu, pa pored još jednog, pa još jednog, ali ovoga nije bilo moguće obići.. to je bio Harry.. opet sam se našla oči u oči sa njim i kao da me neko drži za glavu i ne da da sklonim pogled njegovog smaragdnog pogleda, opet stojim ukopana ispred njega.. zašto? Ni sama ne znam!

"Stvarno Johnson-s?" Samo sam podigla obrvu

"Opet ćeš me samo tako gledati, jel?.." krene da kaže još nesto ali ga prekine glas iz publike

"Ajde bre Harry, šta čekas!?" Harry-jev izraz se ovaj put znatno promenio, nozdrve mu se sve više i više šire i to je bilo to od toga što sam videla, sada sam već videla crno-plavo nebo prošarano sa po nekom sjajnom zvezdom.. i naravno bol... nikoga nije bilo oko mene.. čudno.. Oliver? Teodor?

Harry P.O.V

Još malo, još maloo.. skačem naginjem se iiiii gooolllll... tribinama se čula dernjava mog imena i pozdravi "TO HARI!", "IDEMOoO!" "Tako je!" I vriska devojaka...

Okrećem se.. na desetak koraka od mene jedan igrač je na podu i par doktora oko njega sa nosilima... Da li sam to opet ja uradio?

Skidam kacigu, stavljam je ispod miške i krećem ka njima.. to je Johnson-s..savija se od bolova.. da li sam ga stvarno toliko jako povredio?

Kleknem pored njega..

"Jesi li dobro?" Mislim da sam bio uplašeniji od njega, klimnuo je glavom.. znači li to da je dobro.. "Jesam li ja to uradio?" Pa da..naravno ko će drugi nego ti Harry!! Opet je klimnuo glavom..sagnem glavu, gledam u mokru travu ispred sebe.. bezbolnije je gledati u nju nego u njega i njegov bol..
Jak udarac o ledja me trgne ..

"Nadam se da si sada srećan?!"

"T-Teodore..stvarno nisam hteo!" Mogao sam mu videti suze u očima, pa naravno to mu je ipak brat..ostavlja mi jos jedan udarac ovaj put u stomak

"DA! Nisi hteo!? To kažeš jel? Pa evo nisam hteo ni ja tebe!" Udari me pesnicom u bradu na šta mi krene krv, nisam se branio, zaslužio sam.

"Izvini!" Spuštam pogled ka travi, nisam spreman da gledam i njegov bol

"Šta izvini! Misliš da je to dovoljno!?" Ovaj put je to bio Oliver.

"Ubi nekoga pa reci izvini!" čuo se očaj u njegovom glasu, ovaj put nisam mogao ništa reći uzeo sam kacigu koja je sada bila na zemlji i krenuo da izlazim sa terena..

"Nigde ti ne ideš!" Krenu obojica na mene, ali su bili sprečeni doktorovim rečima

"Vi ste braća ovom igraču?"

"Da, da!"

"Onda krenite sa nama."

Nisam hteo ovo da uradim.. obećao sam da neću... i opet sam to uradio! Mama je bila upravu.... ja sam užasna osoba!