American Girl

Siguran?

Karolina P.O.V

Dok mi se jaka bol u grudima smanjuje Harry-jevom blizinom, tišina medju nama je veoma neprijatna..
I naravno ne bih se ja zvala Karolina kad ne bih bila smotana.. kako je bila noć nisam videla veći kamen ispred sebe i saplela sam se... ali i ovaj put me je sprečio velike sramote.. njegove ruke su se čvrsto našle oko mog struka, a već u drugom trenutku su se i moje ruke našle oko njegovog sa zaronjenom glavom u njegove grudi..

"Harry ja..ja sam se uplašila?" Osetila sam kako mu se grudi pomeraaju, smeje se... udarim ga po ruci i dalje na njegovim grudima

"Kretenu, stvarno ti kažem!" Odmakao me je od njega i stavio jednu ruku na jedan, a drugu na drugi obraz držeći mi glavu kako bih ga gledala u oči...

"Znam. Ali tu sam ja! Niko ti ništa ne može!" Privije me opet uz grudi i čvrsto zagrli..

"Ali... mrak.."

"Aha, mraka se plašiš?" Klimnem glavom "Ni mrak ti ništa ne može kada si sa mnom! Upamti to. "Ni svemir nam ne može nauditi kada smo zajedno! Znas Karol, ti si nešto posebno.."prekinula sam ga izvlačeći se iz njegovog naručja, čudno me je pogledao.. ali sam se ja jako neprijatno osećala, trebalo mi je neko da me ohrabri, ali opet..ja njega skoro ni ne poznajem..

"Uredu razumem..daj mi makar ruku ipak je mrak?" Pružio je ruku ka meni i na licu je imao taj prokleto neodoljivi osmeh, uhvatila sam ga za ruku...

"Stigli smo..." osvrćem se oko sebe, ali ne vidim ništa

"Harry, ali gde? Gde ti je auto?"

"Evo ga ispred nas." Pokazuje rukom ali i dalje ne vidim nista

"Dobro Harry, ajde sad me malo i zezaj!"

"Ne zezam.. dodji.." kako smo se priblizavali..videla sam...

"Ha,ha,ha Haaaarry ti si stvarno lud..."

"Ne svidja ti se ?" Skupio je obrve.

"Mislila sam da si kolima.. nisam očekivala... biciklu.."

"Paa to je moje prevozno sredstvo. Trenutno sam pod kaznom i nemam kola nedelju dana!" Slegne ramenima

"Ali kako si mislio da me odvezeš kući ako si sa biciklom!? Mislim ima samo jedno mesto.."

"Hajde penji se.." polako je rukom udarao o volan da sednem tu..

"Siguran?"

"Siguran kao u to da si ti sad pored mene!" Polako sam sela na volan crvenog lica od strane njegovih reči

Rekao mi je da ga navodim kuda da ide do moje kući.. nije baš bila blizu pa se vožnja odužila.. nismo mnogo pričali osim toga gde treba da skrene i ostalo..
Od siline vetra sam se sve više naginjala pozadi..dok se nisam sudarila sa njegovim telom.. trnci su se provukli svuda po mom telu.. ali nisam mogla da se podignem. Ubrzo sam osetila njegov dah na mom vratu.. previše se približio.. ili sam se možda i ja previše približila.. nije mi to toliko smetalo čak mi je i prijalo..ali mi je smetala činjenica da smo mi potpuni stranci....

"Harry, ovde je moja kuća.."

"Koja, ova? "

" Ne, nije ta, ali tu je odmah iza ugla.. ali ne bih da te vide moja braća.."

"Aha, kapiram.. Ali, ne lažeš me?"

"Ne, ne..stvarno..pa zar bi mislio da bih smela sama da idem po mraku?!"

"Pa možda bi i smela. Zato što te ja nikada ne bih pustio da ideš sama. Uvek bih bio tu negde. Kao što ću i sada biti sve dok mi nestaneš iz vida."

"Dobro, onda idem. Nemoj da ti je palo na pamet da me pratiš!"

"Ne mrdam se odavde! Časna reč.. sad možeš da ideš!" Nasmeje se

"Idem. Vidimo se..možda." okrenem se i krenem ka kući, ali me jak stisak povuče i nadjem se pribijena grudi uz grudi sa njim.

"Ne ideš tek tako!"..leptirići u telu su opet podivljali... zagrlio me, sve u meni je podivljao na samo jedan njegov dodir..popušta malo..

"Sad možeš da ideš!"

"Nadam se.." isplazim mu se na šta on samo podigne ruku u pravcu moje kući u znak da mogu da idem..

Okrenula sam se par puta bio je naslonjen na biciklu i imao je taj njegov osmeh.... kao što je i rekao čekao je sve dok je mogao da me vidi.. to jeste dečko zbog koga sam zaglavila u odvratnoj bolnici, ali ne bih žalila da se sve to opet ponovi...

Ding-dong

"Karoll"

"Karol?"

"Karolina?!"

Da to su moja zabrinuta braća .. otkud ja u deset sati uveče kući, a pre samo dva sata sam bila u bolnici..?!

"I'M BAACKKK!"

"Samo se ti zezaj... otkud ti?" Naravno zabrijuti Adam ne može bez pitanja

"Da otkud ti, nisi valjda pobegla?" Ne zaostaju mnogo ni moji blizanci..

"Ha ha , znala sam.. nisam pustili su me. Kažu da sam se znatno oporavila.. neću samo na sledećoj utakmici moći da igram... ovoj za dva dana i posle sve super.. vraćam se u timm!"

"Ti si mnogo raspoloženija sad, mogu primetiti?"

"Paaa... naravno Oli ipak sam izašla iz onog zatvora!"

"Upravu si.."

"Hajde udji. Idi u sobu odmori se. Donećemo ti sad nešto da pojedeš."

"Teodore da nema tebe, ja bih u ovoj kući ostala gladna."

"Da nema njega?!" Strogo su me pogledali Oliver i Adam

"I vaaas.. znate da vas volim najviše, vi ste moje sve. Dodjite!"

"GRUPNIIIIIII ZAAAAAGRLJAJJJ" Viknuli smo svo četvoro skočivši jedni drugima u zagrljaj..