TI I JA SMO GREŠKA

ZNAJ DA TE VOLIM I MISLIM O NAMA

Jutro.Alarm zvoni i budi me iz polu sna.Mama je već otišla na posao pa sam sama rano ujutro.Ne mogu doći k sebi od umora.Mentalno uništavam sama sebe,ali još malo pa će sve biti bolje,nadam se.Hoću li ja nekad biti sretna i hoću li stvoriti bolji život za mamu i sebe?Od života ne tražim puno,samo da imamo malo bolje životne uvjete i da ne moramo gledati u svaku lipu.Većina mojih prijateljica iz srednje se bogato udalo i žive dosta raskošno.Nisu čak ni otišle studirati jer im je sav taj suprugov novac.One ne znaju što znači odlaziti ujutro rano na posao niti ustajati rano.One ne znaju što je tuširanje u hladnoj vodi i kilometarsko hodanje do posla.S druge strane,ja im ne zavidim zato jer im takav život neće ama baš ništa donijeti.Što ako njihov dragi suprug odluči rastaviti se od njih?Onda će na cestu ili trčati svojim naivnim roditeljima u zagrljaj.Odbile su studiranje zato da bi se što prija udale,toliko blijedna odluka.Ja da sam mogla otići studirati otišla bih što dalje od svega i bila sretna,ali to je nešto što nikada neću moći.

Izlazim iz zgrade,ispred koje je prepuno staklenih boca od raznih alkoholnih pića.Hodam i jedva gledam na oči jer sam umorna kao pas.Otvaram kafić iz kojeg,kao i obično,izlazi opojan miris cigareta od kojeg mi je užasno loše.Kupim smeće s poda i perem pod.Nemam snage u rukama,ali nekako uspijevam oprati pod.U 7 otvaram kafić i iznenđujuće nitko ne ulazi.Možda zato jer je previše hladno vani i svi normalni bi se sada negdje grijali.Sjela sam na stolac i čitam jučerašnje izdanje New York Timesa kojeg je ostavio jedan bogataš koji svakog dana oko 14 dolazi na coca colu potajice da ga žena ne uhvati.Žena mu je nutricionistica i izrazito pazi na njihovu prehranu pa mu je u njenom prisustvu dozvoljeno piti samo vodu,ali kada uhvati priliku dođe ovamo,u kafić,skroz na drugom kraju grada.

Za to vrijeme,netko ulazi u kafić.Pogledam i to je David.Obukao je traperice,bijelu košulju i kaput.Izgledao je savršeno.

"Hej!"-pozdravio me.

"Ej!"-uzvratila sam.

"Jesi li dobro?Mislim ne izgledaš baš najbolje."

"Pa...dobro sam.Nisam se baš naspavala,ali navikla sam se."

"Zašto se ne ispavaš pošteno jedan dan i uzmeš slobodno?"

"Misliš da ja smijem uzeti slobodno?Ne radim za New York Times."

"Ah...ti imaš zdravstvenu srednju školu?"

"Aha...zašto?"

"Moj otac ti može srediti posao u njega u klinici."

"Ne,ni slučajno.Ne mogu to tražiti od tebe."

"Zašto?Ja bih za tebe cijeli svijet prevrnuo.Ovo je najmanje što mogu učiniti za tebe."

"Ne,kada bih tako dobila posao osjećala bih se grozno jer to nije posao stečen na pošten način."

"Zašto ne?Sve je stečeno na pošten način,ti si se za taj posao školovala."

"Ne znam.Previše je to."

"Molim te,dopusti mi da ti se odužim,pošteno.Odužujem ti se na sve glupe načine."

"Dovoljno si mi se dosad oduživao,molim te."

"Ne,dopusti mi,molim te."

Popustila sam,ali užasno mi smeta da mi itko traži posao.Sve poslove koje sam dosad radila pronašla sam sama.Hoću biti samostalna i odgovorna kako bi meni samoj bilo lakše,a i da mamu učinim ponosnom.

"Kako ti je mama?"-prekinuo me David u razmišljanju.

"Dobro je.Radi u pekari."

"Kako to da se nisi odselila od kuće još uvijek?"

"Nisam imala potrebe,a i mamu ne bi ostavila samu.Ona to nije zaslužila."

"Jednog dana ćeš je morati napustiti.Nećeš valjda vječito biti nesretna u ovom gradu?"

"Neću,ali to ne znači da mi se ovdje uvaljuješ."

"Ne uvaljujem ti se.Je te volim i stalo mi je do tebe."

"Mislim da za ljubav nisam spremna,a ne pogotovo s tobom."

"Ja sam te spreman čekati.Znam da ćeš se zaljubiti u mene kat tad,osjećam te."

"Kao da imaš super moći..."

"Kako znaš da nemam." - nasmijao se.

Zagledao se u mene i odjednom smo se poljubili.Prekinula sam to vrlo brzo.

"Rekla sam ti.Molim te..."

"Rekao sam ti da sam za tebe spreman.Želim te."