Is it too late?

Chapter 3

Ujutru sam se probudila pre alarma jer sam bila jako uzbuđena. Počela sam da se spremam ranije i verovatno ću prva stići na aerodrom. Dugo ću putovati i želim da mi bude udobno pa sam obukla nešto širu odeću u kojoj ću se osećati prijatno. Uzela sam kofer i napustila stan gledajući da li sam nešto zaboravila.

Ubrzo sam stigla na aerodrom i uzela već rezervisanu kartu. Pogledala sam na sat, stigla sam skoro celih sat vremena ranije. Izgleda da cu dugo čekati.  Izašla sam do piste na kojoj se nalazio avion. Ušla sam, na vratima su se nalazila dva spiska. Spisak radnika iz naše firme i spisak radnika iz firme sa kojom sarađujemo. Prvo sam se čekirala svoje ime, što je značilo da sam došla, a zatim pogledala ostale ljude koji su takođe trebali doći.  Avion je prazan, barem ću sesti gde želim. Na spisku radnika iz moje firme ja sam bila jedina devojka, a tu je bio i Robert,visoki dečko, zelenih očiju i tamne kose, kome se sviđam otkako sam u firmi.Iako ga stalno odbijam on ne prestaje da mi se nabacuje, sjajno. Mogla bih pogledati i radnike iz ove druge firme, možda nekog poznajem. Martina Black, Margo Stone, bar nisam jedina devojka,pročitala sam brdo nepoznatih imena. Dalje Steven Strong, Chris Anderson, CHRIS ANDERSON?! O ne, o ne, ne, ne. Ne može biti, možda je to slučajnost, sigurno postoji više ljudi sa istim imenom. Avion je bio prazan,pronašla sam svoje sedište, bilo je do prozora što je moje omiljeno mesto za sedenje kada putujem. Uzela sam slušalice i pustila pesmu sa moje playliste. Sve vreme razmišljam o Chrisu, ne želim da ga sretnem ponovo. To ne bi bilo dobro. Kroz glavu mi prolaze uspomene, zapravo brdo uspomena, celo detinjstvo i polovinu mladosti sam provela sa njim. I onda sam jednostavno otišla, odselila se iz Los Anđelesa, bez reči. Nisam mogla priznati svom najboljem drugu da sam zaljubljena u njega, jednostavno nisam. Koje su šanse da to uopšte bude on?

Avion se polako punio, a Chrisa nije bilo. Za desetak minuta polećemo. Ustala sam i otišla do spiska osoba, a taj Chris se još nije čekirao. Vratila sam se na mesto i gledala ljude oko sebe. Do mene je upravo seo pogodite ko, Robert... Sve vreme priča nešto, a ja se maksimalno trudim da ostanem pristojna.

"Izvinite, izvinite, izvinite." Neko se provlačio kroz avion. Sedim na kraju aviona pa ne vidim jos uvek lepo. Možda nas neko od posluge obaveštava ili nešto slično. Kako se osoba približavala, moje srce je ubrzano kucalo. Primetila sam vrlo poznatu osobu. Visokog momka, zgodnog, plavih očiju i kose, neodoljivog osmeha...

Staviću časopis preko glave možda me neće ni videti. Okej Ashley, viđaćete se narednih mesec dana. Zapravo nema nikakvih šansi da ga izbegneš.  Možda me neće prepoznati. Chris se kretao i seo tačno ispred mene, sjajno. Ispred Chris, pored Robert koji idalje priča.

"I tako znaš..." Pričao je Robert pokušavajući da koristi zavodljiv glas, ali mu nije baš uspevalo. Stavio je ruku na moje koleno i kretao ka gore, šta on to pokušava uopšte. E sad je dosta,udarila sam mu šamar svom snagom na šta se samo nasmejao.Nisam znala da je ovoliki gad.

"Je li sve okej, gospođice?" Začula sam dobro poznat glas.

"Da, da." Odgovorila sam tiho i spustila pogled kako me ne bi prepoznao, ako već moram da se suočim sa njim želim da to bude što kasnije.

"Hej, Ashley?" Upitao je Chris. Ipak me je prepoznao, šta sada?

"Chris, jesi li to ti?" Pravila sam se iznenađenom.

"Naravno da sam ja, Bože koliko te dugo nisam video." Rekao je radosno. Izgleda da je stvarno srećan što me vidi.

"Ima par godina sigurno. Ja..moram ti se izvniti..." Počela sam da pričam i opravdavam se što sam samo tako nestala.

"Pstt..razgovoraćemo o svemu kasnije." Rekao je i nasmešio se. Uopšte se nije promenio što se izgleda tiče. Pa nadam se da je i ponašanje ostalo isto.

"Helou, ja sam tu. Primećuješ li me?" Arogantno se Robert obratio Chrisu. Šta on to pokušava?

"Molim?" Chris je izgledao zbunjeno. I ja sam zbunjena. Robert me uhvatio za ruku i rekao
"Ona je moja devojka." Ja? O Bože.

"Ne, ti meni nisi ništa. " Drala sam se. Kako se usuđuje? Pa ja imam dečka.

Naš razgovor prekinula je stjuardesa koja je zamolila Roberta da se premesti. Sada se nalazio u skroz drugom delu aviona, više mi neće smetati.

"Izvini zbog ovoga Chris, inače se ne ponaša ovoliko loše." Stvarno mi je krivo i ne želim da Chris pomisli da imam nešto sa onakvom osobom.

"U redu je. Nisi ti kriva." Chris mi se opet nasmejao." Mogu li?" Pokazao je na mesto pored mene koje je sada bilo prazno.

"Naravno." Uzvratila sam osmehom. Možda neće biti toliko loše. Osećanja se nisu vratila.  Chris bi mogao da mi bude samo prijatelj i poslovni partner ovog puta. Neću se zaljubili, imam dečka.

"Hej mala, odlutala si." Chris je mahao rukom ispred mene, a ja nisam reagovala. Mala...oduvek me tako zvao jer sam niska. Ja sam se pravila da mi smeta,a zapravo mi je to bilo jako slatko, još uvek je.

"Zamislila sam se. Nego Chris, kako si, šta ima novo?" Skrenula sam temu sa sebe jer ne želim da me pita o čemu razmišljam.

"Zapravo kod mene nema ništa novo. Radim u ovoj firmi i to mi je sada jedina zanimacija. Kakvo je stanje kod tebe?" Imao je prelep glas, dubok,grub ali i prijatan. Mirisao je potpuno isto kao nekada, bilo je kao droga.

"Pa...kupila sam stan prošle godine i živim sa Ericom, radim, ništa posebno. " Pomenula sam Erica što i ne znam koliko je dobra ideja.

"Eric je tvoj dečko?" Upitao je. Bio je zainteresovan za moj život.

"Da, jeste.  Dobar mladić. Ima li kod tebe devojaka?" Oduvek je bio ženskaroš. Imao je koju god poželi i sve su bile zaljubljene u njega.  A kako i ne bi? Imao je savršeno lice i telo, smisao za humor, sve što se može poželeti. Ja sam devojka koja se ne zaljubljuje u takve momke, u ženskaroše, ne znam šta mi je tada bilo. Pored svega bio je jako dobar prijatelj čak i činjenica da su mu devojke samo trofeji koje treba osvojiti nije mogla da promeni moje mišljenje o njemu.

"Ne, već duže vreme nemam devojku. " Iskreno je odgovorio. Sa mnom je uvek mogao da bude iskren.

"E na ovo nisam navikla." Rekla sam u šali.

"Da...ni ja." Uzvratio je.

Još dugo smo pričali o svim mogućim temamo. Zaboravila sam koliko mi razgovor sa njim prija, zatim se naslonio na mene i zaspao. Izgledao je tako slatko.Dao mi je vremena i da mu sve objasnim i nadam se da cu smisliti neko dobro objašnjenje, ne volim što moram da ga lažem.

A/N: I treći deo je gotov ljudii, želim da vas pitam da li bi trebalo da pišem duže nastavke, da stavljam više ili manje opisa... Mnogo bi mi znacilo da u komentaru ostavite iskreno mišljenje. :D