Is it too late?

Chapter 13

Chris Anderson's P.O.V.

"Šta ti je? Neraspoložen si." Upitala me Elisabeth obgrlivši me po već hiljaditi put večeras. Samo što sada nisam raspoložen za druženje.

"Ništa." Rekao sam kratko i skinuo njene ruke sa sebe. Ne želim da ostajem ovde više. Uputio sam se ka plaži kako ne bih mogao da budem sam. Želim da razmislim o svemu, najviše o tome kakva sam budala.

Nekoliko minuta kasnije nalazio sam se na samoj obali. Bilo je tiho, a to je baš ono što mi treba. Hladan vetar duvao je sve jače. Nisam siguran šta se upravo desilo. Saznao sam da sam mladoj devojci uništio život. Ali to nije bila bilo koja devojka, to je jedina devojka do koje mi je stvarno stalo. Kada vratim sećanja shvatam da mi je sve vreme ta činjenica bila pred nosem. Odavali su je mali znakovi koje nisam primetio, a trebalo je da primetim. Možda tada Ash ne bi bila udaljena od grada koji voli, od svoje porodice, možda je ne bih oterao. Bio sam klinac. Ni o čemu nisam razmišljao, sem o tome kako da budem sa svakom malo popularnijom devojkom. Ponašao sam se grozno, povređivao sve one koji su me voleli i nije me bilo briga.

"Kretenu." Rekao sam sam sebi pa prekrio rukama lice. Osećaj je bio grozan. Kako podneti činjenicu da ste nekom upropastili život, a da niste marili? Nisam je cenio i to sam shvatio tek kada je otišla. Shvatio sam da mi je potrebna isto koliko i kiseonik. I od tada nije prošao ni dan da ne pomislim na nju. Moju malu drugaricu iz klupe, onu koja mi je uvek želela samo najbolje i koja se uvek žrtvovala za mene. Kako sam mogao da budem tako glup? Pitam se šta je videla u meni i kako je uspela da se zaljubi. Nadam se da me više ne voli jer neću moći da uzvratim, ne gledam je na taj način. Ipak najviše me boli činjenica da sam je odvojio od svega što voli.

Ušao sam u vodu, potpuno obučen i u cipelama. Nije me bilo briga. Hladna voda me zapljuskivala, a koža mi se naježila. Ni na šta nisam obraćao pažnju. Prijala mi je tišina i miris mora, smirivalo me.

"Ako ostaneš još malo tu završićeš u bolnici." Čuo sam miran ženski glas, ali mi nije bio poznat. Okrenuo sam se i ugledao zgodnu devojku, neobične, sive kose kako me posmatra.

"Nije me briga." Odgovorio sam pa skrenuo pogled.

"Možda nekog drugog jeste." Ova rečenica bila je kao oštra kao nož, ta devojka je privukla moju pažnju. Krenuo sam ka njoj, ne skidajući pogled sa njenih očiju, međutim kao da ništa nisam video. Hladno me posmatrala.

"Ko si ti? " Upitao sam sumnjičavo.

"Chloe." Pružila mi je ruku koju sam prihvatio. "Volela bih da znam tvoje ime."

"Chris." Rekao sam kratko.

"Sad mi možeš reći i zašto stojiš tamo." Bila je direktna, nekako zastrašujuća.

"Onako."

"Da. Ljudi ne pokušavaju da završe u bolnici tek tako." Provocirala me.

"E pa ja želim." Šta ona uopšte hoće od mene.

"Već drugi put danas vidim taj pogled. Tu bol u očima, a potpuno sam sigurna da nije slučajno." O čemu to ona priča? Nisam odgovarao pa je nastavila."Ashley, zar ne?" Začuvši njeno ime trznuo sam se.

"Znači bila sam upravu. Znaš i njoj je loše. Jako."

"Misliš li da ne znam to? Ja sam slep, budala. Ne bih video ni da mi se nacrta!" Besneo sam, hladan znoj me oblio. Ne znam šta cu uraditi, ali se moram iskupiti. "Izvini." Preterao sam, ova devojka nije kriva ni za šta.

"Slušaj, nemam pojma šta se dogodilo. U svakom slučaju moraš da razgovaraš sa njom i to brzo. Kasnije će možda biti prekasno." Okrenula se i počela odlaziti od mene.

"Prekasno za šta? " Upitao sam se. Nakratko se zaustavila promrmljala nešto što nisam razumeo. "Postaće hladna. Biće prekasno da voli." Zatim je produžila.

Ostao sam da stojim i razmišljam. Bilo mi je hladno, neću pomoći ni sebi ni Ash ako nastavim da stojim ovde. Urazumio sam se pa se vratio u svoju sobu.

Ashley Bennett's P.O.V.

Još jedna neprospavana noć bila je iza mene. Osećala sam se mamurno iako nisam pila. Ipak mnogo mi je bolje nego juče. Pitanje koje mi se motalo po glavi jeste: Da li sam trebala prićutati? Sada nema nazad, gotovo je. Pre ili kasnije ću se suočiti sa njim, ako mogu da biram neka bude kasnije.

Zabirnuta sam i za Margo, nema je cele večeri, a ni jutros se ne javlja na telefon. Eric mi samo ponekad pošalje poruku, a na pozive ne odgovara. Kaže da radi, a ja pokušavam da ga razumem. Koliko zauzet treba da budeš da ne bi imao ni pet minuta slobodno?

Otišla sam do Margo i kucala. Imam osećaj da ovde stojim čitavu večnost.

"Ti baš želiš da mi polomiš vrata? " Napokon je otvorila.

"Šta se desilo sa tobom sinoć? "Upitala sam je.

"Otišla si i nisi se vratila. To pitanje ja treba da postavim." Odgovorila je." Uđi."

Margo je sve vreme bila unutra. Takođe me i tražila. Ipak sam ja nju ostavila, nesporazum. Prepričala sam joj sve, a ona mi je rekla da sam dobro postupila. Njoj juče bilo je zabavnije, do jutra je igrala i družila se sa ljudima. Kako bih skrenula misli sa svega, otišle smo u šetnju i pričale samo o veselim temama. Uspela je da mi izmami osmeh.

"Vidim da se zabavljate. Mogu se pridružiti?" Upitala nas Chloe koju smo srele.

"Naravno!" Sve više mi se sviđa Chloe. Misteriozna je i hladna, ali imamo nešto zajedničko.

Bilo je veče kada smo odlučile da odemo u svoje sobe. Sada se osećam bolje i mislim da sam spremna za ponovni susret sa Chrisom. Očekivala sam da će mi biti potrebno više vremena pre ponovnog susreta sa njim. Nisam sigurna da on želi da priča sa mnom pa neću prva prići.

Kako sam ušla u sobu, pokušala sam da zatvorim vrata, ali me zaustavio on. Chris.

"Moramo da pričamo Ash."

"Znam to. Uđi. " Ušao je ne rekavši ništa i seo.

"Izvini." Rekao je tu reč. Reč koju nikada nikome nije govorio jer je bio previše ponosan.

"Nema potrebe. Nisi kriv." Nasmejala sam mu se. Stvarno nije bio kriv.

"Zašto se onda smatram krivim. Ash, povredio sam te nesvesno, ali sam ubeđen da bih isto postupio i da sam znao sve. Bio sam kreten. Oprosti." Uzdahnuo je. "Sada nisam takav. Odrastao sam."

"Drago mi je da to čujem. "Tek sada sam sela pored njega." Morala sam ti to reći. Nadam se da to neće ništa promeniti, ali nisam sigurna koliko je realno da to očekujem. "

"Mislim da to možemo ostaviti iza nas. Nikada sebi neću oprostiti što sam te odvojio od voljenog grada i voljenih ljudi. Međutim veruj mi da neću dopustiti da te sada izgubim kada sam te ponovo našao. "

Zagrlila sam ga. Mislim da to nije očekivao jer me zagrlio tek nakon nekoliko sekundi. Zagrlio me jako, onako kako samo on zna. I bila sam sigrna, još ga volim.

A/N:Pamparaaapaam. Ne znam koliko vam je ovaj nastavak zanimljiv, ali nadam se da nije predosadan.
Ostavite mi neki komentar znate da uživam dok ih čitam.
Takođe nemojte mi zameriti ako ne odgovorim na svaki jer nekada ne vidim da ste ostavili komentar, ne stigne mi obaveštenje.
Puno vam hvala što ste uz mene i što čitate. :)

Lyly♥