Is it too late?

Chapter 22

"Ovamo!" Mahale si i vikale iz sveg glasa Margo i Chloe jer ih ja nisam primećivala.

Sedele su na svojim peškirima i sunčale se.

"Nisi se puno zadržala." Chloe je skinula naočare za sunce i malo se ispravila.

"Nisam. Bilo je mnogo kraće nego što sam očekivala." Postavila sam svoj peškir odmah do njih i skinula haljinicu, te ostala samo u kupaćem.

"I šta kaže 'zgodni'?" Chloe su se usne izvile u mali osmeh.

"Ko je 'zgodni'?" Izmitirala je Chloe i izgovorila tu reč baš kao ona na šta nismo mogle, a da se ne nasmejemo.

"Moris." Uzvratila sam i sela na svoj peškir.

"Bacila si oko na njenog šefa? Nije loš." Margo se obratila Chloe.

"Samo sam rekla da je zgodan." Odmahnula se rukama. "I Robert je zgodan isto." Dodala je.

Margo i ja smo imale zgađenu facu.

"Može on biti zgodan koliko hoće, muti nešto i ne sviđa mi se." Namrštila sam se,a Margo je klimnula glavom. "A i Moris ima devojku..."

"To nije bitno. Nisam ništa ni želela od njega." Staloženo je govorila. "Idemo li u vodu? Ash se nije ni pokvasila, a želi da pocrni sunčajući se ovde."

"Idemo!" Skočila sam sa peškira i krenula da trčim ka vodi kao da nikada more nisam videla.

Kada smo se kasnije vratile na peškir prepričala sam Morisev i moj razgovor, a one su ubeđene da mi je Robert sredio povratak na posao.

"I ja to mislim." Rekla sam. "Pitanje je vremena kada ćemo saznati razlog tome. Iskreno, plaši me." Uzdahnula sam.

"Nema potrebe da se plašiš." Tešle su me. "Neće ti ništa uraditi, samo nemoj da ostaješ sama sa njim, a mi ćemo se potruditi da saznamo šta planira."

"Nećemo o tome da pričamo sada." Prekinula sam ih. Došla sam ovde da bih provela lepo popodne sa njima, a ne da ih davim mojim problemima.

"Izgleda da mi nećemo ni o čemu pričati danas." Pogledala me sa smeškom, povukla Margo i za par sekundi pokupile su svoje stvari i nestale.

"Niste fer!" Krenula sam da ustajem, ali me nečija ruka vratila dole.

"Bu." Iza mog vrata čuo se tihi glas, a ja sam se štrecnula.

"Uplašio si me Chris!" Progunđala sam i prekrstila ruke.

"I meni je drago što te vidim." Sa osmehom na licu mi je rekao, pa sam se i ja osmehnula. "Mogu li da sednem?" Upitao je ne skidajući osmeh sa lica.

"Naravno. Jako si raspoložen, može se primetiti." Skinuo je svoju majicu, a ja sam verovatno izgledala kao idiot jer sam blenula, a vilica mi je mogla dohvatiti pod. Kada je to primetio, nasmejao se, a ja sam skrenula pogled.

"Da,danas mi je jako lep dan." Ležerno je rekao i seo pored mene.

"Slažem se. Ima li nešto posebno što te čini srećnim?"

"Ti, ti si ono što mi ulepša svaki dan Ash, volim te."  To je ono što bih volela da kaže, ali bolje da ne kaže nešto tako jer bih tek onda bila u ogromnom iskušenju. Ne bi izdržala da mu se ne bacim u zagrljaj i ne poljubim ga.

"Zapravo ima! Moj tim je pobedio sinoć, osvijili smo drugo mesto!" Uskliknuo je.

"Mogla sam da pretpostavim." Bacila sam se na peškir, a on mi je prišao i legao pored mene. Moje srce je počelo ubrzano da kuca.

"Javlja li se Eric?" Sumnjičavo je upitao i stavio ruku ispod mog ramena, a ja sam mu se malo približila.

"Ne. Uopšte." Odmahivala sam glavom.