Is it too late?

Chapter 14

Prvi put u zadnje dve nedelje da sam imala mirnu noć. Spavala sam kao mala beba i napokon se istinski odmorila. Bilo je čudno videte sebe u ogledalu bez podočnjaka. Izgledala sam vedro,smejala se, osećala sam se spokojno. Sinoć se bar nešto sredilo. Moj odnos sa Chrisom će nadam se ostati normalan. Sada kada nemam više šta da krijem osećam se mnogo bolje. I napokon se stvari počinju sređivati. Jedino što me zabrinjava jesu Eric i Robert. Odlučila sam da ću da raskinem sa Ericom. Nisam srećna u toj vezi, ali sačekaću dok se ne vratim kući. Želim živeti punim plućima, uživati u svakom trenutku, a sa Ericom to nemam. Sigurna sam da kod Chrisa nemam šansi pa ipak neću pokušavati ništa, za sada. Danas se ni oko čega neću nervirati, a sve probleme ću ostaviti sa strane.

"Bože, zakasniću!" Povikala sam primetivši da ako ne krenem odmah, opet kasnim na posao. Brzo sam uzela torbu i izletela iz sobe.

Nisam obraćala pažnju na ljude oko sebe pa sam slučajno ramenom dokačila nekog.

"Izvinite. Jako mi je žao." Okrenula sam se i ugledala Elisabeth. Sada mi i nije bilo žao.
"Ti?! Kad ćeš prekinuti da me uhodiš? Znam da želiš biti ja, ali to je nemoguće." Nadmeno je rekla. Zašto misli da je bolja od drugih?

"Nemam vremena za tebe sad." Promrmljala sam pa krenula dalje.

Obećala sam sebi da me niko neće iznervirati i držim se toga. Pogledala sam na sat, ne kasnim. Nasmejala sam se, popravila frizuru pa ušla u prostoriju. Unutra su sedeli Chris i Robert i nisu se svađali. Zapravo izgledalo je kao da se odlično slažu. Jako čudno ako mene pitati. Do sada nisam pominjala Chrisu ništa u vezi Erica ili Roberta, ali možda to ne bi bila loša ideja. Mogao bi da pomogne. Kasnije ću pričati sa njim.

"Zdravo." Pozdravila sam ih, pa sela između.

"Hej." Rekli su istovremeno.

"Moram priznati čudno je videti vas zajedno." Kroz šalu sam rekla.

"Pa...rešili smo male nesuglasice." Robert je odgovorio.

"Kako si Ash?" Upitao me Chris osmehnuvši se.

"Stvarno dobro, ti?"

"Onda sam ja još bolje." Izmamio mi osmeh.

***

Posao za danas je bio gotov. Vreme je za ručak, mogla bih otići na ručak sa Chrisom, ali mislim da je previše napadno da ga pozovem.

"Ash, hoćeš li da ručamo zajedno?" Chris je izgleda pročitao moje misli.

"Naravno da hoću. Možemo sići do onog restorana dole." Predložila sam.

"Jedino ako mi dozvoliš da platim." On je pravi džentlmen.

"To nije neophodno, ali razmisliću."

U restoranu vladala je jako lepa atmosfera. Posluga je bila ljubazna, hrana odlična, a mušterije prijatne. Veoma lep prizor. Ispričala sam Chrisu svaki detalj vezan za Erica i Roberta, a njemu se izgleda nije svidelo.

"Naravno da ću ti pomoći da otkriješ šta se zbiva. Tome prijatelji služe, zar ne? " Ali ja ne želim da mi budeš samo prijatelj.

"Da,naravno."

Situacija je bila odlična. Bila sam prezadovoljna što se moj odnos sa njim nije promenio posle onog saznanja. Kao i uvek, osećala sam se lepo u njegovom prisustvu, nisam skidala osmeh sa lica.

Nije želeo da podelimo račun iako sam insistirala. Pre rastanka smo se nakratko zagrlili, a ja sam ostala da gledam kako odlazi. Prokletko je zgodan i sve više pažnje obraćam na njega. Ponovo se gubim u tim plavim očima, ponovo želim da me te ruke grle, ponovo želim da ljubim te neodoljive usne. Pričam kao da sam ga nekada imala, ali nisam. Nikada nisam dotakla njegove usne, a toliko to želim. Potiskivala sam osećaje i to me dovde dovelo. Ne bi trebalo da potiskujemo osećanja, treba da ih prihvatimo jer ona su deo nas.

Ne želim da se zatvorim u sobu i budem sama. Nisam videla Margo danas na poslu. Mogla bih otići do nje.

"Uđi." Hrapavim glasom i jako tiho rekla je.

Lagano sam otvorila vrata. Ležala je pokrivena ćebetom i nije izgledala najbolje. Sa strane stajala je šolja čaja.

"Jesi li dobro?" Saosećajno sam upitala.

"Pa i nisam baš. Imam temeraturu, ne mogu da stojim na nogama." Jedva je govorila.

"Nemoj da se naprežeš. Verujem da će ti biti bolje uskoro. Sigurno je samo neki virus, prolazno."

"Pretpostavljam." Tiho je rekla. "Tamo imaš naziv leka, možeš li, molim te, da mi kupiš to? " Zamolila me.

"Naravno da mogu. Ti se odmori." Uzela sam papirić sa stola, izašla iz njene sobe i polako zatvorila vrata.

Nisam znala gde mogu nabaviti taj lek. Možda Chris zna, mogu ga pitati. Ash, samo tražiš izgovor da ga vidiš. Spremala sam se da pokucam na ta vrata kada sam začula ženski glas iz Chrisove sobe. Zapravo zvučalo je kao stenjanje. Prislonila sam uho na vrata kako bih bolje čula. Ovo nije u redu, ali morala sam da znam. To je definitivno bilo stenjanje. Postajalo je sve glasnije pa sam mogla bolje čuti. Mislim...mislim da je to bila Elisabeth. Odvojila sam se od vrata i krenula dalje hodnikom.

Toliko o mom danu bez nerviranja. Zašto je uradio to? Zašto baš Elisabeth? Sigurna sam da je to ona. Možda samo paranoišem, ali znam šta sam čula. Ženski glas u zanosu strasti. Moram da razmišljam o Margo, idem po te lekove.

Spustila sam se niz stepenice i krenula napolje. Ispred sam ugledala Chloe. Nju ću pitati gde da idem.

"Znaš li gde je apoteka, Chloe?" Upitala sam je.

"Naravno. Upravo sam tamo krenula. Moja majka je bolesna, neki virus pa mi treba jedan lek."

"Margo takođe. Samo ja ne znam kuda da idem." Požalila sam se.

"Pokazaću ti. Nije daleko."

I zaista nije bilo daleko. Uzele smo lekove. Ispostavilo se da je to isti virus, tako da je i lek bio isti, no nebitno.

"Mogu li sa tobom? Želim da vidim Margo." Izgledala je kao da joj je stalo. Nije bila potpuno hladna kao inače. Možda zato što joj je i majka bolesna, a možda nas je zavolela. Ipak smo u dosta vremena provele zajedno zadnjih nekoliko dana.

"Naravno. I njoj će biti drago." Prihvatila sam. Kroz glavu mi je opet prošla misao od malopre. Chris. "Jesi li možda videla Elizabeth danas?"

"Ne, nisam. Pravi li probleme? Primetila sam da se mota oko Chrisa. I njega sam upoznala, jako prijatan mladić." Kako zna za njega, kako zna da bi mi to smetalo?

"Ne, valjda. Jeste, Chris je jako drag." Sa smeškom sam odgovorila.

"Ako imaš problema sa njom samo je pusti meni." Odgovorila je, a oči su joj zablistale.

"Šta ti je učinila pa je ne voliš?" Morala sam da pitam.

"Jednog dana ti mozda ispričam." Ostala je misteriozna, kao i ranije. U isto vreme bila je i hladna i prijatna, raspoloženja su se često menjala i to me malo plašilo. Ipak mislim da je dobra osoba i da ima dobar razlog zašto je takva.

Ostatak vremena provele smo sa Margo. Chloe je opet izgledala zabrinuto i iskreno. Nije bila kao zatvorena knjiga. Možda je mogu pitati da podeli sa nama svoju priču. Mislim da je sada pravi trenutak.

A/N: Dragi moji, još jedan nastavak je tu. Škola mi je počela i nadam se da ću nastavke izbacivati redovno.
Upisala sam srednju pa se jos navikavam, sve mi je novo.
Ostavite koji komentar kako bih znala vaše mišljenje

I hope you like it♥