Is it too late?

Chapter 5

Chris Anderson's P.O.V.

Razgledao sam po sobi dok se Ashley presvlačila. Soba je bila uređena bolje od moje, no nebitno. Ashley mi je mnogo nedostajala. Ne znam ni zašto je ta mala uopšte otišla. Izgledala je drugačije sada kada sam je ponovo sreo. Njene crte lica, mila faca i nežne braon oči,prelepa je. Zapravo nisam siguran da li se njen izgled promenio, nikada na to nisam obraćao pažnju, bila mi je kao sestra, a izgled sestra nam nije bitan zar ne? Njen karakter bio je poseban, bila je dobra i draga, ali itekako vatrena i divlja. To je ono što sam toliko voleo. Drago mi je što su nam se putevi ponovo ukrstili i što smo dobili priliku da provedemo još vremena zajedno.

Moje razmišljanje prekinula je ona ušavši u sobu. Sela je pored mene i uhvatila me za ruke. Pogledala me očima koje su se pribojavale i bila je uznemirena. Mislim da to ima veze sa njenim odlaskom iz San Franciska i selidbom u Los Angeles. Uskoro ću saznati.

Ashley Bennett's P.O.V.

I došao je taj trenutak. Rizikovaću i posle dužeg vremena mu sve priznati. Mislim da zaslužuje da budem iskrena. Spremala sam se da progovorim, ali me kucanje na vratima prekinulo.

"Pogledaću ko je to." Rekla sam tiho na šta je Chris samo klimnuo glavom.

Ustala sam sa kreveta i otišla da otvorim vrata. U sobu upao je Robert i sa dozom gađenja pogledao prvo u Chrisa pa u mene.

"Već si uspeo da upadneš u njenu soba, ha?" Obratio se Chrisu, a zatim se okrenuo ka meni stavljajući ruku na moj vrat "Nisam ovo očekivao od tebe lepotice." Jedan mali smešak mu pobegao.

U tom trenutku sa kreveta skočio je Chris, uhvatio ga sa obe ruke za vrat i podigao u vazduh. Osećam da se ovo neće dobro završiti. Chris je od malena bio jako dobar u tučama, ali ih nikada nije prvi izazivao, kamoli zbog mene. U njegovim očima videla sam vatru, bes, ne znam na šta je bio sposoban u ovom trenutku. Zatim ga je svom snagom udario, a Robert je otišao nekoliko koraka unazad. Ni Robert mu nije ostao dužan, uzvraćao mu je svom snagom. Ja sam samo stajala sa strane, bila sam paralizovana. Moram se pribrati i razdvojiti ih pre nego neko primeti da se ovo dešava. Brzo sam se umešala, pokušavajući da prekinem sve ovo. Stajala sam između njih, a oni su se posmatrali, izgledalo je kao da su puno mržnje jedan prema drugom.

"Ne prilazi joj više. " Prosiktao je Chris. Nije mi bilo prvi put da posmatram tuču u kojoj Chris učestvuje, ali sam bila uplašena više nego inače. Ipak, laskalo mi je to što me branio. Nešto što me jos više plašilo bio je Robert. Ne znam zašto se ovako ponaša, uvek se motao oko mene, ali je bilo u granicama normale.

" Ne možeš mi zabraniti." Podlo se nasmejao i samo izašao iz moje sobe ostavivši vrata otvorena. Krenula sam da zatvorim vrata međutim ispred njih nalazila se visoka devojka koja me bledo gledala. Imala je crnu kosu do ramena i krupne zelene oči, izgledala je lepo.

"Zdravo, ja sam Margo, čula sam buku, da li se nešto desilo? Ja sam iz sobe prekoputa." Margo, to ime sam pročitala na spisku. Margo...Margo Stone.

"Ne ništa se ne dešava. Hvala ti." Nasmejala sam joj se, zatim zatvorila vrata. Nadam se da je ona jedina koja je čula nešto.

Okrenula sam se ka Chrisu koji je sedeo na podu držeći se za glavu. Tek sada sam primetila da Chrisova glava krvari i to zbog mene. Brzo sam mu pretrčala.

"Jesi li dobro Chris?" Uhvatila sam ga nežno obema rukama za obraze i podigla mu glavu. Nije izgledao najbolje.

"U redu sam mala." Nasmejao se, izgledalo je kao da je čak i pokušaj da se osmehne bio bolan. Moram mu pomoći.

"Čekaj tu." Rekla sam mu zatim ustala i otrčala u kupatilo. Ovda sigurno postoji nešto što mu može pomoći. Iza vrata ugledala sam kutiju prve pomoći. Prošlog leta išla sam na kurs prve pomoći nadam se da će mi to sada značiti.

Uzela sam celu kutiju i vratila se do njega. Idalje je sedeo tamo sa kislelim izrazom lica. Robert će mi platiti za ovo. Počela sam da preturam i pronašla zavoj i neku vrstu medicinskog alkohola, poslužiće.

"Budi miran." Uzela sam vatu i prešla preko rane na šta je Chris jauknuo. "Izvini." Prošaptala sam, zatim nastavila. Za pet minuta bio je previjen, a i činilo se da ga manje boli.

" Jesi li dobro? " Upitala sam ga i pomogla mu da se podigne i sedne na krevet.

"Jesam, mala. Mislim da bi trebalo da krenem u svoju sobu sad. Drugi put ćemo pričati, već je kasno, a ujutru imamo sastanak." Ustao je sa kreveta i uputio se ka vratima. Krenula sam da ga ispratim.

"Chris..." Okrenuo se ka meni. "Hvala ti." Izustila sam.

Prišao mi i stavio svoje ruke oko mog struka. "Ne,hvala tebi." Zagrlila sam ga najjače do tada. Želela sam da ovaj trenutak traje zauvek. Stavila sam svoju glavu na njegova prsa. Mogla sam osetiti kako diše, čuti otkucaje njegovog srca. Osećala sam se tako spokojno. Mnogo mi je nedostajao koliko god ja to nisam želela sebi da priznam. Nedostajao mi je osecaj sigurnosti koji sam pored njega imala. Nedostajala mi je čak i bol koju mi je nesvesno nanosio u prošlosti. Polako sam se odvojila od njega,a on me poljubio u obraz zatim izašao iz sobe i otišao.

Moja osećanja bila su pomešana. Sve što sam želela jeste da legnem u ovaj udobni krevet i utonem u san. I sama sam znala da se to uskoro neće desiti i da ću ove noći verovatno ostati budna i razmišljati, razmišljati o Chrisu.

A/N: Dragi mojii još jedan deo je gotov. Prvo da vam se zahvalim što čitate i komentarišite. Nekome je ovo malo, ali meni previše znači. Kako vam se svideo ovaj nastavak? I šta mislite kako će se odvijati tok priče ubuduće?

Love u♥