Is it too late?

Chapter 21

"Ne planiram da samo sedim ovde i posmatram šta se dešava. Idem za Robertom, a ti ostani tu negde za slučaj da se Chris vrati." Okrenula sam se ka Margo, rekla joj, a zatim krenula za Robertom.

Išla sam polako i trudila se da me ne primeti. Ušao je u lift, a ja sam se spustila niz stepenice. Izašao je odmah sprat ispod, pitam se šta ovde radi i zašto je uopšte išao liftom samo jedan sprat? Uzela sam veliku brošuru sa police i prekrila lice. Moram ostati neprimećena. Nastavila sam svoju 'misiju'. Uskoro je ušao u neku prostoriju, a ja nisam mogla dalje. Jedino što sam uspela da vidim jeste visoki, zgodni mladić obučen u poslovno odelo. Robert se rukovao sa njim, izgledalo je kao da se poznaju.

Ashley Bennet's P.O.V.

'Let broj 376 uskoro počinje. Molim sve putnike da zauzmu svoja mesta.'

Čula sam poziv za moj let, podigla kofer i krenula ka pisti na kojoj se nalazio avion.

"Stvari ostavite pozadi!" Rukama nam je pokazivao i veoma glasno govorio jedan od radnika.

"Okej, okej, nismo gluvi." Prokomentarisala sam nešto tiše, nije me mogao čuti. Znam da ovaj komentar nije bio potreban i da on samo želi da nas svi čuju, ali sam toliko nervozna i ne mogu podneti bilo koga u mojoj blizini. Pomalo sam i tužna, možda malo previše tužna. Jednostavno ne želim da odem, šteta što nemam izbora.

Ukrcala sam se u avion i zauzela svoje mesto. Stavila slušalice u uši i pustila neku laganu muziku.
"Ashley! Ashley!" Ugledala sam Chrisa kako se pokušava provući kroz masu ljudi i doziva moje ime. Sklonila sam slušalice i samo zbunjeno posmatrala u njegovom smeru.

"Ne možete tamo gospodine!" Pritrčao mu je krupniji dečko, nabildovan, verovatno član obezbeđenja.

Ustala sam sa svog mesta i pokušala da dođem do njega. Izgazila sam par ljudi, nekoliko njih se guralo, ali sam ipak uspela doći do početka aviona.

Kada sam bila dovoljno blizu Chris me uhvatio za ruku i izveo iz aviona.

"Moram da se vratim unutra, propustiću let." Žalila sam se. Ako ne odem ovim letom, moraću da kupim novu kartu.

Nije rekao ništa već me samo zagrlio. Bila sam zbunjenja, iznenadio me je. Nekoliko sekundi kasnije uzvratila sam zagrljaj. Imam utisak da ovako stojimo jako dugo, a on ne planira da me pusti.

"Izvinite što prekidam, ali ako se ne vratite moramo poletezi bez vas." Isti onaj dečko nam se obratio.

"Ne ideš." Chris mi je rekao pa se malo odmakao od mene.

"Moram, ako ne krenem sad..."

"Samo mi veruj." Lagano je naslonio svoje ruke na moje obraze, pomerio kosu sa mog lica. Izgledalo je kao da se sprema da me poljubi, ali nije.

"Verujem ti." Hipnotisano sam rekla.

"Izvucite njen kofer. Ne putuje." Obratio se nekom čoveku, a on ga popreko pogledao pa je zatim krenuo da donese moj kofer.

"Ti mi plaćaš kartu." Sasvim mirno sam mu saopštila, nisam to mislila ozbiljno naravno.

"Neću." Isplazio mi se. Pobogu Chris imaš 25 godina! "Znaš li zašto?" Odmahnula sam glavom. "Zato što ti ne ideš nikuda." Ponovo me privukao u zagrljaj, a ja sam bila na sedmom nebu. Nikada ranije se nisam osećala ovako lepo kao zadnjih nedelja sa Chrisom, nikada nije ovoliko pokazivao da mu je stalo.

"Izvolite." Neljubazno je rekao radnik i samo spustio kofer pored nas.

"To mu je posao, a on se samo žali." Gunđao je Chris.

"I to to stalno radiš."

"Ne radim." Ležerno je ubacio ruke u džepove dok smo hodali ka hotelu. Izgleda tako neodoljivo, nisam mogla da na primetim.