Is it too late?

Chapter 12

"Pokreni se Ash!" Margo je vikala, ali sam je jedva čula. Pozvala me da igramo. "Hajde!"

Klimnula sam glavom i otišla do nje. Margo zadnjih pola sata neprestano igra, izgleda kao da se baš dobro zabavlja. Pa mogla bih i ja. Otkako smo došle sedela sam za šankom ne radeći ništa. Nema ni traga od Elizabeth i Chrisa, međutim srela sam Roberta. Samo me pozdravio i otišao. Posle dvadesetak minuta morala sam da sednem.

"Ne mogu više da igram, sledeću tamo!" Pokušavala sam da pričam sa Margo, ali nisam sigurna da me je čula. Muzika je bila isuviše glasna.

Okrenula sam se ka vratima, možda bih mogla malo da prošetam pa ću se vratiti. Ustala sam sa visoke stolice i izašla napolje. Malo je zahladnelo, ali je bilo prijatno. Udaljila sam se od kafića kako bih mogla da čujem sopstvene misli. Definitivno ne volim ovakve stvari.

"Ne znam zašto sam pristala da dođem." Promrmljala sam sebi u bradu.

"Da, ni ja." Poznati glas je odgovorio.

"Chris?" Pogledala sam ga i ugledala mog prelepog druga koji je stajao do mene sa rukama u džepovima. "Zar ti ne voliš ovakve stvari? "

"Mnogo toga se promenilo Ash. Voleo sam ovo kao klinac. Sada...pa i ne baš. "Nisam ovo očekivala. Mislila sam da će zauvek biti party tip.

"Sada bih radije samo sedeo i pričao sa nekim o nebitnim stvarima. " Gledajući ka moru, pričao je.

"I ja. Ranije se oko toga nikada nismo slagali. Zapravo ni oko čega nismo mogli da se složimo. "Nasmejala sam se.

"Sada je drugačije. "Uzvratio mi osmehom." Hoćeš da prošetamo?" Upitao je pa prebacio njegovu ruku preko mog ramena. Taj pokret učinio je da se naježim, kroz telo su mi prošli čudni žmarci.

"Naravno." Pogledala sam ga.

Krenuli smo malom uličicom u kojoj nije bilo puno ljudi, zapravo nije bilo nikoga sem par prolaznika koji su žurili negde.

"Znaš, ne bih da te pritiskam..."Neodlučno je započeo Chris, a ja sma ga pomno pratila." Ali voleo bih da znam što si otišla bez pozdrava. Ako ne želiš da pričaš razumeću." Zapravo želim.Otkako sam ga srela razmišljam o tome i napokon sam skupila dovoljno snage za to.

"Možemo li sesti." Pokazala sam na klupicu nedaleko od nas.

"Naravno." Rekao je.

"Ne znam odakle da počnem. Znaš Chris, jako mi je teško da ti kažem ovo. Ali moram." Pogledala sam ga pravo u oči. U te plave oči koje su iščekivale da nastavim da pričam. "Pa zaljubila sam se. Zaljubila se u osobu u koju nisam smela. U pogrešnu osobu. U jako dobrog prijatelja. Zaljubila sam se u tebe Chris. "Sagla sam glavu plašeći se da ga pogledam. Imala sam osećaj da će mi srce iskočiti. Udahnula sam duboko pa nastavila. "Znala sam da je to pogrešno. Da ne smem da pokvarim prijateljstvo. I dugo sam potiskivala to. Na kraju sam jednostavno morala da odem. Odem daleko." Tek sada sam skupila hrabrosti da ga pogledam. Ništa nije rekao, samo me je zagrlio. Ne znam da li iz sažaljenja ili nekog drugog razloga, ali zagrljaj je baš ono što mi treba.

Spustila sam glavu na njegovo rame, a u očima su mi navirale suze. Zagrlio me još jače. Zatim se odvojio i naslonio ruke na moja ramena.

"Nemoj da plačeš. "Hrapavim glasom je rekao.

"Mislim...mislim da bi trebalo da se vratimo, možda me Margo traži. "Jedva sam izgovorila nešto.

"Idemo." Ustali smo sa klupe i mirnim koracima krenuli nazad.

Sve dok se nismo vratili između nas vladala je neugodna tišina. Niko nista nije progovarao. Ne krivim ga. Da ja saznam da je neko otišao iz grada zbog mene i ja bih tako reagovala. Ali on nije kriv. Ja sam. Nisam smela da se zaljubim, ali na ljubav ne utičemo mi, ona se jednostavno desi.

"Samo hoću da znaš da ni za sta nisi kriv ti. Ja sam." Imala sam potrebu da mu kažem to.

"Oterao sam te iz grada,kako misliš nisam?" Upitao me. Bolelo ga je to što sam mu rekla. Možda istina nije uvek najbolji izbor.

"Nisi." Ponovo sam gledala u pod, a tišina se nastavila. Ubrzo smo stigli. Čim nas ugledala Elizabeth je prišla Chrisu i stavila ruke oko njegovog vrata.

"Gde si bio? Zabrinula sam se." Napravila je neku sladunjavu facu. Moja alergijska reakcija se opet pojavila. Prevrnula sam očima i samo otišla unutra kako bih pronašla Margo.

Provlačila sam se, ali Margo nije bilo. Ugledala sam samo devojku sa sivom kosom koja me se verovatno ni ne seća, Chloe. Možda zna gde je Margo, ne košta ništa ako je pitam.

"Hej. Sećaš li me se?" Devojka se okrenula i pogledala me. Skenirala me od glave do pete i ja sam to primetila.

"Da, naravno." Osmehnula se.

"Videla si Margo možda? Onu devojku koja je bila sa mnom." Odmahnula je glavom nezainteresovano. Kada sam se spremala da odem, sprečila me.

"Jesi li dobro?" Zar se toliko vidi da sam loše. 

"Jesam." Nabacila sam lažni osmeh i krenula ka izlazu. Želim da pobegnem odavde. Nije trebalo  da prihvatim ovo, trebalo je da ostanem kod kuće. Sada bih mirno sedela i živela svoj normalni život. Odavno nisam imala ovoliko stresa za tako kratak period, a kada bolje razmislim nisam bila ni ovako srećna, to jest nisam imala srećnih trenutaka, onih gde vam srce zaigra. Osvrnula sam se pogledom tražeći Margo po prostoriji, ali jedino što sam videla bili su Elizabeth i Chris.

"Hej, stani." Rekla je poluglasno Chleo. Trčala je ka meni. Bila jr skladno obučena. Uske pantalone, tirkizna košulja, tek sam sada obratila pažnju na to kako izgleda.

Sačekala sam je pa smo izašle i udaljile se od buke kako bismo mogle normalno da pričamo. Pitam se zašto je krenula za mnom, skoro se ni ne poznajemo.

"Slušaj. Ne znam te i ne znam šta se desilo, ali imam osećaj da treba da budem ovde. "Zvučala je prijateljski.

"Hvala ti." Prošaptala sam.

"Znaš,nikada nikada nisam imala osećaj kao ovaj. Želim da ti pomognem. Verovatno izgledam kao lujka." Odmahnula je rukama. "Ipak šta god da se desilo proći će. Tuga će proći i opet ćeš biti srećna. Sve jednom prođe."

"Nadam se da je tako." Rekla sam gledajući u daljinu.

"Vidimo se." Rekla je kratko i samo otišla.

Chloe's P.O.V.

Ne znam šta mi se dešava. Kada sam ugledala tu devojku u očima joj se videlo ono meni dobro poznato. I pomislila sam da joj moram pomoći. Nisam dobra s rečima, zapravo nisam više dobra sa rečima. Ono što je  mene napravilo hladnom i kamenom sada obuzima onu devojku, a ja ne mogu dopustiti da ona postane kao ja. Ako postane kao ja nema razloga za život, bolje je umreti nego ne osećati. A kada se to jednom desi, kada isključite osećanja onda nema povratka. Moram joj se približiti, moram sprečiti da postane kao ja.

A/N: Hii guys, kao što sam obećala nastavak je ovde. Ostavite mi koji komentar kako bih znala da li vam se sviđa. :)
I da, ja imam 15 godina, pogodili ste.♥
Nadam se da vam se sviđa i da nema grešaka. Ako ih ima, izvinite. Takođe u sledećem nastavku cu ubaciti Chris' s P.O.V. pa ćete moći sagledati stvari sa njegove strane.

Love u all♥