Ruski POLJUBAC #2 ✔️

6. Pokušaj

"Onda kad se najmanje nadamo... Onda kada posložimo život... Onda kada niti ne slutimo... Sudbina nam pošalje nekoga da razbije sve za što smo se trudili... Da nas ubaci u vrtlog i da nam da novi pogled na život..."

***************

- Aleks ne budali. Vidiš da je pijana. - Sanja se cereka i na silu me gura u auto.

- Sanja. - Aleks je upozoravajuće zazove. - Nije toliko pijana da ne može sama odlučiti što želi. A ja znam što želi? - pogleda me sa žarom u očima.

- Itekako je. - uporna je u namjeri.

Mislima se odupirem, tijelom je slušam. Otvori mi vrata i gura me unutra.

- Sanja, čekaj. - promrmljam i pogledom potražim Aleksandrov.

Želim ići s njim. Vrištim u glavi. Zašto mi Sanja ne dozvoljava? Zašto mi uništava jedinu priliku koju sam dobila?

- Vidimo se, Aleks. - slatko mu dobaci i sjedne pokraj mene.

Kao da sam dijete koje treba čuvati. Roberta nas sumnjičavo promatra, ali mi nije od pomoći. Pali auto i kreće. A ja... Okrenem se i kroz staklo gledam u njega. Stoji lagano nakrivljene glave. Rekla bih poraženo. Ali ne više nego ja...

************

Ubitačan je zvuk koji mi tutnji u glavi. Mamurluk? Bolno se nasmiješim. Nisam doživjela taj osjećaj godinama. I svakoj normalnoj osobi je odbojan. Ne i meni. Podsjetnik je na predivnu večer koju sam provela. Pa, skoro savršenu. Sve do odlaska.
Zastenjem od frustriranosti, jer sam se sada mogla probuditi u njegovom krevetu. Ili je on mogao ležati u mom. Bilo koja opcija bi mi odgovarala. Aleksandar...

Mislila sam da je ljubavno poglavlje mog života zaključano pod teškim lokotom. Sada znam da Aleks ima ključ. I samo je pitanje dana kada će ga upotrijebiti i upasti u moje srce. Moram biti pametnija i ne mu to dozvoliti.

On je preintenzivan za mene. Previše samouvjeren. Sve bi me to koštalo. Možda je Sanja postupila ispravno kad mi nije dozvolila da odem s njim. Jer inače bih to uradila, definitivno.

Pokrenem se kad shvatim da mi ne zuji u glavi samo od alkohola. Mobitel se na noćnom ormariću trese od vibracije. Dohvatim ga i javim se.

- Hej, draga. Jesi li se naspavala? - Tara me pita nježnim glasom.

- Jesam. Iako ne bih imala ništa protiv još malo sna. - priznam joj.

- U redu. Ti onda spavaj. Ja idem po klince kod mame. Kad se odmoriš, dođi po Filipa. Može tako?

- Hvala ti, Tara. Brzo ću ja. - obećam.

Poklopim i u mislima joj se ponovno zahvalim. A onda si tresnem pljusku. Nisam je pitala ništa za jučer. Možda zato jer mi nije djelovala uznemireno. Naprotiv, bila je opuštena. Čak i sretna, rekla bih. To bi značilo da je izgladila situaciju sa Sebastianom. Drago mi je zbog njih.

Niti sat vremena kasnije, parkiram ispred Tarinog doma. Škiljim iza sunčanih naočala. Svijesna sam da izgledam kao govno. Tako se nekako i osjećam. Nisam se ni trudila dovesti u red. Nabacila sam trenirku i kosu svezala u neuredan rep.

Klinci trčkaraju po terasi. Moj se malac zaleti prema meni kad me ugleda.

- Mama. - cikne.

Snažno ga zagrlim. Tek sam sad postala svijesna koliko mi je falio. Ovo je prvi put da ga ja nisam uspavala. Prva noć koju smo proveli odvojeno.

- Ljubavi moja, je li ti bilo lijepo kod tete Barbare? - pitam ga.

- Da. Ja i Kiki smo zajedno spavali. Bili smo dugo budni. Igrali smo se i gledali tv. - smješka se entuzijastično. - Kad mogu opet ostati kod njega?