Ruski POLJUBAC #2 ✔️

32. Raskid

"Svaka se istina, svaka laž iz prošlosti, nekako probije i pronađe svoj put u budućnost..."

**********************

Mrzim što Andrej vozi, jer iako krši sva prometna pravila, meni nije dovoljno brzo. Jeza mi se penje uz kralježnicu, pa me oblije hladan znoj, jer osjetim sranje u najavi. Pojma nemamo šta se dešava. Sve činjenice koje znamo, nekako nemaju smisla, dok se sve ne sklopi u cjelinu.

Znam da će se to uskoro desiti, ali također znam da nema šanse da je sranjima stigao kraj.

- Zašto ne idemo u firmu? - pitam zbunjen, jer Andrej krene u suprotnom smjeru.

Sebastian i on se kratko pogledaju i, jebote, znam da mi nešto prešućuju. Toliko me pere nervoza da bih se bacio iz auta, samo da izbjegnem ono što slijedi.

- Idemo k nama. Tamo nas čekaju. - brat mi tiho obznani, pa nastavlja zamišljeno zuriti kroz prozor.

Čim uđem u Sebastianov i Tarin dom, čujem dobro mi poznate glasove. Marko tiho razgovara sa sestrom, a Maja sjedi na fotelji i gleda u pod. U ruci drži praznu kristalnu čašu.

Čini se kao da je u nekom svom svijetu, i istog trena pokušam i ja biti dio toga, pokušavam čuti njene misli, pokušavam shvatiti je li bijesna ili tužna, a svejedno, sve što vidim, djevojka je predivnog lica, djevojka koja znači moj život, moju budućnost.

Maja drhtavim rukama dohvati bocu Chivasa i natoči si u čašu, pa odmah iskapi svu tekućinu. Upitno pogledam u Marka, čiji mi izraz lica uopće ne pomaže.

Skinem jaknu i nemarno je odbacim na kauč, pa joj priđem polako, tiho. Spustim se u čučanj i naginjem glavu kako bih je pogledao u oči.

Malena joj suza klizne niz obraz, ali učini razornu štetu mom srcu. Svaka me njena suza zapeče poput žeravice.

- Slatkice... - šapnem, pa prislonim dlan na njeno lice. - Šta se desilo?

Zatrepće i podigne glavu, a kad uspostavimo kontakt očima, za mene svijet stane. Sve ono s čime se bori, osjetim na vlastitoj koži. Spreman sam zapaliti ravno u pakao, kad bi to značilo da više neću vidjeti tu tugu u njenim očima.

- Tvoj otac je preuzeo firmu. - slegne ramenom.

- Znam. - kimnem potvrdno. - Ali ja te pitam zašto si tužna?

- A moj otac... Pa, opet je u bolnici. Pozlilo mu je.

- Želiš li ići k njemu? - pitam je.

Maja pogleda redom sve prisutne, a onda svoj pogled usmjeri nekamo iza mog ramena, zaškilji i polako se naginje unaprijed.

Odgurne me snažno i ustane, pa pređe par koraka i saginje se kako bi nešto podignula s poda. Vidno zbunjen, ustajem i sam i gledam je.

- Šta je ovo, Aleks? - naglo se okreće prema meni.

Jeza mi se spusti niz leđa, dok je gledam kako drži paketić u ruci i polako mi se približava.

- Pitala sam te, šta je ovo? - vikne.

- Majo, nemoj. Objasnit' ću ti.

- Objasni! Odmah! - podigne se na prste, unoseći mi se u lice.

- Polako, slatkice. - krenem rukom prema njoj, ali se brzo odmakne od mene. - Majo!

- Ne diraj me. Istina je, zar ne? Svoje poroke nisi ostavio u prošlosti. Sve je još tu, sve je dio tebe.

- To nije moje, jebote. - prstima prođem kroz kosu, a pogledom potražim brata da stane u moju obranu. - I od kud ti, jebote, znaš za...