OUR ROAD [NIALL & HARRY][SERBIAN]

20

20PART

***Ana***

„Niall, smiri se da ti namestim kravatu!", vikala sam na njega da bi prestao da skakuće i maše rukama.

„Ali je li vidiš da me optužuju za nešto što nisam uradio!", pravdao se. Istina Louis i Liam su ga otužili za nešto i sada on pokušava da se odbrani ali izgleda da mu ne ide.

„Nisi kriv. A vi momci bolje se spremajte, za deset minuta idete na crveni tepih. Prestanite sa šalama."

„U pravu je!", dodala je Lou koja je spustila kofer sa šminkom na sto.

„Hvala.", šapnuo je Niall i ostavio mali poljubac na kutu mojih usana da niko ne bi video.

...

Stajala sam sa strane i pratila dečke koji su elegantno šetali po crvenom tepihu, dajući autograme i kratke intervjuje. Prišla im je jedna brineta te im pokazala da stranu ispred platna za slikanje, to su i uradili. Dok su se slikali novinari su dobacivali razna pitanja. Jedno od najčesćih bilo je: "Gde je Harry?" i „Zašto nije došao?". Momci su vešto izbegavali odgovor. 'Nadam se da će ovo prestati', pomislila sam u sebi. Posle slikanja, Lou i ja smo imale svega pet minuta da ih popravimo, zatim oni ulaze na tu večeru.

„Naš posao je gotov. Sada vi nastupate, sretno momci!", dobacila sam te su mi oni uzvratili osmehom i uputili se prema sali.

***Niall***

Organizator ove večere, mislim da se zove Michell, je prišao i pozdravi se sa nama.

„Gospodo, nadam se da uživate. Potrudio sam se da ne bude toliko novinara ali ipak.."

„Sve je u redu, gospodine.", učtivo je odgovorio Liam.

„To mi je drago čuti. Nego hteo sam vas nešto pitati?"

„Slobodno pitajte.", rekao je Louis

„Vidim da vam fali jedan član. Harry Styles, zašto nije došao?"

„On ovaj...", zastao je Louis.

„On je bolestan. Neka prehlada tako da nije mogao prisustvovati.", rekao sam umesto Louis-a

„Aha pa dobro. Poželite mu brz oporavak."

„Hoćemo. Hvala!", klimuo sam glavom.

~Sutradan~

Polako otvaram oči, umoran još od jučerašnjeg dana. Osim stalnog pitanja „Gde je Harry?", sve je prošlo dobro. Pogledao sam oko sebe, nikoga nije bilo. Navikao sam, da u Londonu, Ana bude uvek tu ujutru. Ali ovde ne može jer još niko ne zna za nas. Ustao sam iz kreveta, te obukao prvu trenerku koja mi je došla pod ruku.

'Sada u potragu za Malenom.', pomislo sam. Nasmejao na pomislo da bi se na taj nadimak ona sada mrštila. Izašao sam iz sobe te video osoblje kako nose nekome doručak u sobu na kolicima.

„Izvinite!", povikao sam. Dečko, otprilike mojih godina se okrenuo.

„Izvolite gospodine. Kako vam mogu pomoci?", ljubazno je pitao.

„Treba mi soba Ane Smith."

„Soba 203, upravo sam tamo krenuo, gospodjica je naručila doručak."

„Ja ću joj to odneti. Slobodni ste."

„Ali gosp... „

„Nema ali daj mi to.", uzeo sam kolica i krenuo ka Aninoj sobi.

Ušao sam u sobu, ali Ane nije bilo. Čuo sam vodu u kupatilu, što znači da se tušira. Brzo sam postavio sto za dorušak i stavio ružu u njen tanjir. Sakrio sam se iza zida kada sam čuo da izlazi iz kupatila.