OUR ROAD [NIALL & HARRY][SERBIAN]

17

17PART

***Harry***

Sve sam joj priznao. Nisam mogao više da to čuvam u sebi. Gledala me inenđeno i zbunjeno. Ne krivim je, pre samo par sati bila je zdrava i nasmejana dvadesetogodišnjakinja a sada je devojka koja je osuđena na kolica i ne može prihvatit činjenicu da ima nekog kome je ona bitnija od života. Dok sam izlazio iz sobe, pogledao sam je. Imao sam osećaj kao da mi se srce cepa na pola i da ona veća strana ostaje kod nje a ona manja kod mene.

„Bro, da li je sve u redu?", upitao me je Niall. Samo sam ga pogledao i odmakao glavom za znak da krenemo. „Razumem. Idemo kod mene.", dodao je. Iskeno nije me bilo briga gde ću ići, kada će moje srce i moj um ostati kod Tine.

Sedeli smo u autu, gledao sam kroz prozor. Znam da me svi sada gledaju, žele da znaju šta se dogodilo ali jednostavno ne mogu sada da pričam. Kada smo ušli u kuću sačekali su nas Liam i Louis. Predpostavljam da su im devojke otišle, pognute glave sam odšetao do neke sobe. Zatvorio sam vrata i spusti se niz njih. 'Harry mi smo samo prijatelji.' Ta njena rečinica mi se vrtela kroz glavu. Bravo za mene, sada me neće ni pogledati. Tako mi i treba kada mi je jezik brži od pameti. Mogao sam biti srećan samo zato što je pored mene ali ne ja sam se zaljubio i želeo je samo za sebe. Sada je ni neću imati. Udaljiće se od mene, ono poverenje koje sam stekao kod nje će nestati.

„Mogu li da uđem?", upitala je Ana.

„Želim biti sam, ne treba mi niko!" Lažem, želim biti sa Tinom. Ona je osoba koja mi treba.

„Harry, makljaj tu guzicu sa tih vrata i pusti me unutra! Želim da pričamo."

Pomerio sam se te je pustio da uđe, potom sam seo na krevet i stavi glavu u moje ruke.

„Rekao si joj, zar ne?"

„Kako znaš?", upitao sam je ne podižući glavu.

„Harry, na licu ti se vidi neka vrsta olakšanja ali to sve pokriva velika tuga i bol. Jesam li pogodila o čemu se radi?"

„Ne znam... Valjda. Jedino što znam jeste da samo joj rekao šta osećam, poverio sam se.", podigao sam glavu. "Jedino što je rekla jeste da smo mi samo..."

„Prijatelji.", nastavila je. „Tačno sam znala. Sada to tebe boli, mogao si je imati kao prijatelja, biti u njenom društvu srećan. Ali si hteo da je imaš za sebe, da je voliš i brineš o njoj, te si joj rekao šta osećaš. Tina je, kao i obično, ostala ledena prema tebi.", spustila je ruku na moje rame. „Harry, zaboravio si nešto. Tina nikada i nikome ne pokazuje osećanja, krije ih. Znaš i zbog čega."

„Ali sa mnom nije bila takva. Bila je nasmejana, srećna, bila je drugačija..."

„Možda zato što je zaljubljena u tebe.", na te reči pogledao sam Anu pravo u oči.

„Ana, ležeš. Nije zaljubljena u mene."

„Ako ja lažem, onda Gemma sigurno ne laže..."

„Šta sa Gemmom? Nije valjda nešto..."

„Ne, ustvari jeste. Ispitivala je Tinu u vezi tebe. Kaže da si joj ti jedna od najbitnijih osoba pored Luke i mene. Da je podržavaš u svemu i razumeš."

„Kako sve to znaš? Gemma mi ništa nije pričala."

„Meni jeste. Dok ste svi pozdravljali na vratima, prišla mi je i ispičala neke delove. Takođe je rekla da

ste postali na neki način ne razdvojni."

„U pravu je, nije moga da prodje ni jedan dan da se bar nismo videli ili čuli."