Opasne djevojke

''Djevojačko veče''

Jebeš mi sve ako ovo nije najjebozovnija haljina koju sam ikada obukla. Pokriva taman dovoljno, a izgleda kao da je krojena za mene. Samo... Kosa mi se diže kad se okrenem prema ogledalu i promotrim svoje mizerne trojčice.

Obuhvatim ih i zakolutam očima, potom zaškiljim prema ladici u kojoj držim grudnjake. Jebi ga, pa ne moraju svi znati je li majka priroda ili savršen push up. Kao da će ih netko pipati. Odaberem jedan odgovarajuće boje i pogledam ga. Do kurca, pa nitko nije savršen.

Zakopčam grudnjak i namjestim sise kako treba i zadovoljno se osmjehnem. Moram sama obuzdati kosu i nabaciti šminku, ali uživam u tome. Nekad i nisam imala baš dovoljno novaca da sebi priuštim sve što imam sad, tako da sam naučila sve ono za šta drugi plaćaju.

Sjedam pred ogledalo i posvetim se svojim dugim trepavicama nanoseći sloj maskare. Pa još jedan, i još jedan. I onda... Kihnem.

Trepćem i gledam se u ogledalo. Jebem si sve po spisku, pa ponovno ispočetka. Ono malo samokontrole me drži da si škare ne zabijem u oko od nervoze. Trebala sam već biti spremna, a uobičajeno kasnim.

Obrve sam ranije sredila baš kao i nokte. Ovo sad je finiš. Tapkam vatom ispod očiju kako bih uklonila crne tragove, i posvetim se ponovnom nanošenju maskare. I hvala Bogu, ovog je puta naum uspješno izvršen.

Crvena haljina, crveni ruž, cipele i torbica u istoj boji... Ne može bolje sve i da hoću.

Dušku očekujem svaki trenutak, jer bismo trebale krenuti. Stelu sam već zvala i rekla sam joj da budu spremne. Počela je da spominje vjerenika, a ja sam zakolutala očima i čini mi se da mi je para izlazila na uši. Brane ovo, Brane ono... Brane nek' si sam pocucla kurčić.

Nisam ljubomorna, ali on je vuče za nos. Znam kako to izgleda i moja Stelita to ne zaslužuje.

Obujem cipele i i još jednom se pogledam u ogledalo. Prognoziram da ću u tim potpeticama izdržati tek koji sat, zato uzimam sa sobom i one nešto niže, nešto udobnije cipelice.

Oštri udarci na vratima natjeraju me da poskočim u mjestu. Položim dlan preko grudi i polako se približavam vratima. Trznem se ponovno, jer, jebote, to mora da je neki manijak s druge strane.

- Tko je? - oštro progovorim.

- Tara Petranović? - čuje se dubok muški glas.

- Nema je kod kuće. - nesigurno promrmljam.

Čujem i još jedan muški glas. Smiju se, nešto šapuću, a meni vrag ne da mira. Naglo otvorim vrata i uvučem zrak u sebe.

Ispred mene stoje dva isklesana muškarca, u plavim uniformama, mrvicu preuskima za moj ukus. Više mi liče na pederkaste murjake...

- Imamo nalog za vaše uhićenje. - onaj viši progovara.

Ulete mi u stan bez poziva, okreću me prema zidu, ruke mi vežu lisicama na leđima, i majčicu im njihovu, ispipkaju me od nožnog prsta do vrha glave.

- Duška, jebat' ću te za ovo. - govorim sama sebi.

- Pokret! - onaj niži mi zareži u uho i tjera me da koračam ispred njega.

- Čekaj, jebote, da zaključam stan, da uzmem torbicu.

- Tišina! - zadere se na mene.

Usporeno okrećem glavu, podignem obrve poručujući mu da se goni u kurac krasni.

- Jeste mi finjak pravi, nema šta. - obrecnem se.

- Začepi i hodaj. - obgrli me s leđa i uhvati me za grudi.

Širim oči jer ne vjerujem što si frajer dozvoljava. Čut' će me Duška, a boga mi i Igor.

- Mamlaze, skidaj ruke s mene da ti ih ja ne bih skinula. - izgovorim prijeteći.