Opasne djevojke

Gledam samo naprijed

Skupljam sitnice sa svog radnog stola u kutiju i vješto izbjegavam upitne poglede svojih radnih kolega. Vjerujem, da moja i Tarina mala svađica nije bila baš tiha i da su nas mogli čuti.

Mislim da sam uradila pravu stvar što sam odlučila da odem. Adrian se njoj dopada, i ne bi bilo fer da zbog moje nesigurnosti ona propusti moguću ljubav svog života. Ne bi mi oprostila to, a ne bih ni ja sebi mogla oprostiti.

- Hej, šta se dešava? - Jelena došeta do mog stola.

Ne mogu pričati, trudim se ostati mirna, pa samo odmahnem rukom u nadi da će otići, ali ona i dalje stoji tu. Znači nema nazad.

- Dala sam otkaz. Pakujem se i idem. Vjerovatno ćete dobiti novu koleginicu za koji dan. - ispalim.

Jelena cupka nogom u mjestu i prekrsti ruke ispod bujnog poprsja. Da zna samo kako joj zavidim na tome.

- A Tara? Šta je s njom? - povisi ton i natjera me da je pogledam u oči.

Ubacim blokčić i hemisku olovku u torbu, pa je zatvorim. U sebi se zahvalim Bogu što nikad nisam imala mnogo ličnih stvari ovdje. Nekoliko časopisa, labelo za usne, lak za nokte, vlažne maramice, i naravno, rezervne cipele i kod Tare još jedna odjevna kombinacija za slučaj nužde.

- Tara ostaje. - kažem joj, pa sjednem za računar i krenem brisati sve svoje lične stvari s njega i odjavim se sa društvenih mreža.

-A pizdu od šefa meni uvaljuješ da se ja nosim s njim kad zbrišeš odavde- nacerim je na silu i na silu i namignem joj.

-Snaći ćeš se ti. Vjerujem u tebe.

Jelena je shvatila koliko sam neraspoložena, pa je jednostavno otišla ostavljajući me samu da završim početo.

Nije mi trebalo dugo prije nego li sam sve završila i ustala sa svoje stolice. Gotovo je.

Žao mi je što ostavljam djevojke, ali na ovaj način ja samo spašavam sebe od katastrofe na pomolu. Znam šta me čeka i želim da izbjegnem to po svaku cijenu.

Nedostajati će mi sve ovo što sam imala s njima, ali kad budem bila spremna da im se javim, svakako hoću.

Krenem sa svojim stvarima prema izlazu, ali Silvija i Alma me zaustaviše.

- Zajebavaš nas je l' da? Duška? - Silvija skoro viče na mene.

Nasmiješim se, jer, apsolutno ništa što mi kažu, neće promijeniti moje mišljenje. Tako sam odlučila, tako će i biti. Dobro znaju, svaka od njih, da sam ustrajna u svojim odlukama i da ih nipošto ne kršim.

- Ne, cure. Vidimo se uskoro. Pazite na sebe. - uđem u lift i uzdahnem.

Poželim im reći kako će mi nedostajati, ali to bi samo vodilo u dublji razgovor. Na kraju bih se rascmoljila, a to si sada ne mogu priuštiti.

Sama sam sebe dovela u ovo stanje. 'Ko me tjerao da se povaljam sa Leonardom, jebem ti sve? Oduvijek sam znala da nemam šanse kad je on u pitanju i da će mi se, ako mi se približi, izmaknuti tlo pod nogama.

Lift se otvara i brzo sam na parkingu ispred zgrade. Privlačim poglede nekoliko znatiželjnika, ali jednostavno ih isključim.

- Duška, stani!!!- čujem ga kako viče i jednostavno mu pokažem srednjaka, uđem u auto i uz škripu guma se priključim gradskoj gužvi.

Ne treba mi sad i on da me dodatno raspizdi, i da se, ne daj Bože, pokolebam. Odlučila sam napraviti krug po gradu i razmisliti šta dalje.

Stvarno, šta sad?

Telefon u torbi zvoni li zvoni. Ne pada mi na pamet da pogledam 'ko zove. Zato pogledam u izlog svog omiljnog butika, a haljina u njemu me mami. Ledeno plava krpica je ono što mi sad treba. Jeste da će više otkriti nego pokriti, ali to sam ja.