Opasne djevojke

Šališ se, zar ne?

Kako mi se čini, jutros su svi dobili mail o sastanku s upravom. Zamjenici i direktori, kao i sekretarice, asistenti i pomoćnici.

Sreća moja pa ja imam samo Dušku koja je i sekretarica i lični asistent, a ako se ja pitam mogla bi da me komotno mijenja da to želi.

Iako ne djeluje baš tako, organizovana je koliko i ja, a moja sreća što je imam je ogromna. Prijateljica i saradnica, šta mi bolje treba?

- Sastanak za dvadeset minuta u glavnoj sali. Valjda svi mogu da stanu tamo. - Duškina glava se pomolila kroz vrata.

- Uđi na sekund. - kažem joj.

- Nemoj da se brineš bez veze. Dobićeš bore od tolikog mrštenja. U slučaju da krene nešto po zlu, a neće, znaš da sam uz tebe do kraja. Kuda ti, tu i ja s tobom. Ostali kako žele.

Volim svoj posao i ne bih voljela da sad ostanem bez njega i da se kojim slučajem moram prilagoditi na drugo radno mjesto.

- Hvala ti. - odvratim.

- Još to jednom reci i zaboraviću da postojiš. Idem samo da uzmem one fascikle o podacima u zadnja tri mjeseca i spemne smo. Pregazimo ih i rasturimo, večeras ćemo da proslavimo, same nas dvije. - namigne mi i nestade.

Proslavićemo mi vraga, ako ne ispadne onako kako bi trebalo.

Udahnem duboko i saberem se koliko uspijem, jer ne mogu nikako da odagnam onaj grč koji mi je stisnuo stomak. Šta god značio, ne sviđa mi se. U glavi mi je samo jedno pitanje. Koga li je Saša uzeo za partnera?

Pokušam da prizovem Sašin lik u misli, ali ne mogu da se sjetim kako izgleda. Kakav je to gazda kad ga nisam vidjela skoro dvije godine i za taj period smo se čuli svega nekoliko puta. Komuniciramo mailom kad je nužno. Radim i svoj i njegov posao, dovraga?

Bacim pogled na sat koji je otkucavao vrijeme za polazak, ustanem i popravim odjeću na sebi.

Ako sve ide dovraga, bar neka ide sa stilom. Na brzinu nanesem dva sloja sjaj za usne koji sam opet pojela u međuvremenu i nađem svoju prijateljicu kako nešto traži ispod stola.

- Šta si izgubila? - naginjem se preko drvene mase.

Podižući se, ramenom okine o rub stola i jaukne nimalo damski.

- Jebi se, Tara, jesi čula? Koji klinac se dereš? -stvarno je luda.

- Idemo, vrijeme je. Usput, da li si vidjela ko je došao na sastanak? - jeste malo teže odavde vidjeti, ali ne i nemoguće, bar ne njoj.

- Ne znam 'ko je sa Sašom, ali znam da su trojica. Bar tako kaže Valerija s prijema.

Trojica? Koji klinac se dešava?

- Vrijeme da vidimo tko nas to čeka pored Saše Hercega.

Ja nervozna, Duška namrštena, dan ne može biti bolji!

Zastanem ispred vrata na kojima piše Adris Company i duboko udahnem, a Duška me pogura da uđem.

Čuje se gužva iz sale za sastanke i kako mi se čini, glavni još nisu došli. Ulazimo unutra i glasno nas pozdravljaju, obadvije.

Promrmljala sam nešto što meni zvuči kao pozdrav, ali nisam sigurna da me itko razumio. Užasno sam i dalje nervozna, grč u trbuhu je nepodnošljiv. Pomislim da će mi pozliti.

- Dajte ljudi, tiše malo, nismo na pijaci. Uskoro stižu i ostali. Tri stolice da oslobodite, jednu do druge pored Tarine. - Duška aplaudira.

Zahvalno joj se nasmiješim, a ona mi samo namigne.