Opasne djevojke

Večera(s)

Zar u ovom ormaru nema ništa normalno za večernji zlazak? Sve je previše otvoreno ili prekratko. Leonardo očigledno uživa gledajući me u mojoj odjeći, dok se osmjelio da mi i sam kupi ovoliko provokativnih komada. Više sam gola nego obučena. Njemu zasigurno ne smeta, ali zasmetaće mu...

Preturim još jednom sve i opsujem. Šta god da obučem, ne smijem ni da se sagnem, ni da čučnem. Sve će biti na izvolite.

Sam je tražio!

Izvučem crnu haljinu, odjednom mi i nije bitno čak i da idem gola. Navučem gaćice, ali namjerno izostavim grudnjak. Da mogu izostaviti gaćice, uradila bih to bez oklijevanja. Danas na bazenu smo se dogovorile da ih malo provociramo. Ovo je savršena prilika. Bolje nije moglo sve i da sam htjela.

Još jednom sam svoju kosu proklela, jer joj sama ne mogu ništa, osim da je osušim i raščešljam. Na kraju sam je podigla u visok rep. Pogledam se u ogledao. Tako! Izgleda savršeno.

Našminkam se i još jednom pređem po planu koji smo danas krojile na Tarin prijedlog.

Odlučile smo pobjeći, ili bar da im umaknemo na neko vrijeme, ako ne budemo mogle da pobjegnemo zapravo. Treba ih malo protresti i dati im na znanje da budu na oprezu.

Nemamo pojma ni gdje smo, niti šta radimo, ali lijepo nam je. Zapravo, najbolje će biti samo da ih malo razdrmamo, jer i meni i Tari odgovara ovo što se dešava.

Sve bez obaveza, ali kako za koga.

Stvarno mrzim kad se ponašaju prema nama kao da smo predmeti. Koliko god ludo izgledalo, sve ovo što se dešava mi smo i dalje od krvi i mesa. I naravno, žene smo. Mora da bude komplikovano, kako Tara reče.

Kao takve, vrlo smo specifične, teško nam je ugoditi. U stvari, i ne treba da nam ugađaju, nego da nas razumiju, ali muško je to. Kad bi nas razumjeli, pomrli bi svi do jednog. Muški rod bi postao ugrožena vrsta.

Trgla sam se kad su se vrata naglo otvorila i razmazala sam ruž za usne po svom licu. Jebi ga sad. On očigledno ne zna da kuca, a i što bi?

- Jesi li svečano gotova? - očima luta po meni i ja ustanem da bi bolje pogledao.

Onaj pogled ili je ubilački ili strastven, ne znam ni sama. Možda pola pola.

Jedan-nula za mene. Nacerim se.

- Zar u toj garderobi nema ništa... Normalnije? - pita.

Vlažnom maramicom obrišem obraz da sklonim mrlje od karmina. Njegov glas je pomalo prijeteći, ali oči su mu opasne. Gutaju me.

- Pa ti si birao svaki komad po mom broju. Ova je idealna! - vratim se ponovo ogledalu i šminkanju.

Tiho režanje iza sebe ignorišem u potpunosti.

- Idealna za moje oči, anđele. To što imaš na sebi je... - rukom se uhvati za svoje međunožje pokazujući mi na šta stvarno misli.

- Shvatiću to kao kompliment. Spremna sam! - objavim, pucnem usnama, uzmem svoju torbu i izađem iz sobe ostavljajući ga da mumlja za mnom.

Jebi ga, ne mogu sad da popustim, iako bih ga najradije zaskočila. Morala sam pobjeći iz sobe, daleko od kreveta.

Čim sam ušla u dnevni boravak, shvatila sam da smo sami u kući. Sačekam nekoliko trenutaka da se pojavi pored mene .

- Tara i Adrian su gdje? - pitam ga i on se nasmije.

Arogantna budala. Ali izgleda kao maneken. Mogao bi komotno da radi za reklame donjeg veša.