Opasne djevojke

Zabava...

Glava mi je u papirima, jer imamo organizaciju važne donatorske večeri gdje će se sjatiti sva elita, prisustvovati svaka faca u gradu i dati dobru svotu novca za obnovu kliničkog centra.

Svako malo pogledam u stol koji je postavljen par metara od od mog stola i skoro svaki sekund pomislim koliko je zapravo dobro što ga nema od ponedeljka. Gospoda su otišla na poslovni put, a sav posao ostavili nama.

Pronašla sam odgovarajući prostor i obezbjedila ketering. Još samo da provjerim koliko ih se planira odazvati i da napokon malo predahnem. Ovakav će me tempo stajati glave, ali još malo svakako mogu da istrpim.

Glavni događaj održava se sutra navečer i prokleto se nadam da će Adrijan do tad stići, jer ni u snu ne želim propustiti produženi vikend s Duškom. To je naše vrijeme i najbolji provod daleko od svega i od svih, puna četiri dana.

Već nas vidim kako se izležavamo i uživamo u masaži, koktelima...

Uredski telefon me probudi iz divnih misli i odmah prepoznajem Duškin broj.

- Taro, zove Saša i hoće da popriča sa tobom.

- Spoji ga. - zakolutam očima.

Udobnije se smjestim u svoj naslonjač i čekam da telefon zapišti nekim idiotskim tonom.

- Zdravo, gospođice Petranović. Nadam se da vas nisam omeo u uredskom tračarenju. - njegov mi glas tjera želudac da se pokrene.

Sad bih mogla nekog da udavim. Možda ne nekog, već...

- Svakako ste me omeli, ali u organizaciji i finišu sutrašnje večeri. Kako vam mogu pomoći? - slatko odgovorim, a najradije bih ga uhvatila za taj vrat i malo ga uvrnula, stoka nezahvalna, ali svoje ubilačke misli zadržim za sebe. Za sada.

- Adrijan će tek da stigne pred početak večeri, pa mi treba netko 'ko će da dočekuje goste i da s njima popriča dok on ne stigne. -

Netko? Suptilno mi je izdao naređenje koje ću na kraju prihvatiti. Još treba da izigravam domaćicu.

- To nije u opisu mog posla. - drsko odvratim. - I kako ću se ja, dovraga, snaći među svim tim ljudima koje i ne poznajem?

Zar mora cijela sedmica da bude usrana?

- Da, u opisu je. Vi ste njegova zamjenica i to će samo da traje sat, najduže sat i pol, dok on ne stigne sa aerodroma. - njemu je ovo i smiješno.

- Ako odbijem?

- Onda ćete snositi posledice. - izgovori polako i hladno.

- Znaš šta, Saša... Jebi se i nosi dovraga! - poklopim slušalicu i imam nekontrolisan poriv da razbijem nešto, pa to i uradim.

Bacim čašu punu vode i ona udari u vrata. Saspe se u milion dijelova, a tekućina se razlije i napravi malenu lokvicu.

Kucanje s druge strane i samo blago otvaranje vrata mi daje na znanje da Duška zna šta šta je posrijedi.

- Jel' bezbijedno il' ćemo da pričamo kroz zatvorena vrata?

- Dođe mi da ubijem nekog! - kažem joj i poklopim lice rukama skroz iznervirana.

- Meni ne dođe. Tako se osjećam u poslednje vrijeme. Šta je htjeo? - pita me i sjeda na stolicu.

Dohvati slušalicu i bira par brojeva, pozivajući Valeriju na recepciji da pošalje čistačicu u ured. Sačekam da završi.

- Treba da izigravam domaćicu sutra navečer. Zar mi nismo samo trebale da organizujemo sve i sutra poslije posla da se izgubimo i do utorka uživamo? - jadikujem.