Opasne djevojke

Dašak prošlosti

Ponedjeljak popodne, u ovom slučaju, je najužasnije vrijeme koje je moglo da se dogodi. Jebote, ne mogu više!

Potrči lijevo, potrči desno. Isporuka pića kasni. Dvije konobarice otkazale posao večeras i dođe mi da vrisnem, ali sam toliko iscrpljena da ne mogu ni disati kako treba.

Treba li da spomenem koliko je Duška tek nadrndana? Pola dana je provela svađajući se sa kim god je stigla, uključujući i osiguranje u zgradi koje je greškom pustilo nekog čovjeka. Sirotan je naleteo na nju i htjeo da pozove policiju kad je počela da viče i svađa se.

Protegnem se da bih bar malo opustila napete mišiće i osjetim blago pulsiranje na sljepoočnicama. Divno. Samo mi fali glavobolja, sve ostalo je tu, umor, stres, manjak koncentracije i bolna leđa od sjedenja.

Čujem komešanje pred vratima i brzo se upristojim, jer mi je Adrian najveća muka od svih. Kreten je privlačan da bolje ne može, a svaki dan nosim dvoje rezervne gaćice, posebno kad na posao dođe bez kravate i košulju raskopča taman onoliko koliko ja obožavam. Istakne svoja prsa i ja onda pošizim dodatno. Pored svega ostalog, to mi dođe kao test.

Ali mu i ne ostajem dužna ni malo. Suknje u kojima dolazim su najkraće dozvoljene za posao, košulje zakopčana pomalo nepristojno, a elektricitet među nama je prejak i definitivno opipljiv. Sve miriše na surov seks, sad i odmah.

Priznajem da mi nedostaje malo akcije, samo da otjeram stres i obnovim energiju, opustim se.

- Zdravo, medena. - Adrian prekide protok mojih misli.

Vidio me deset puta danas i svaki put bi me pozdravio kao da me vidi prvi put.

- Koliko puta misliš da me pozdraviš danas? - pitam ga.

- Pristani na večeru i neću te pozdravljati do sledeće sedmice. - podigne obrvu, fiksirajući me pogledom kao da sam nezaštićeni plijen.

Trepnem nekoliko puta u nevjerici i pokušam da dokučim o čemu li misli.

- Hoćeš da me podmitiš? - oholo uzdignem glavu, a tupa mi bol propara mozak.

On odmahne glavom i sjedne na svoju stolicu, i taman tada uredski telefon mi se oglasi.

- Kaži, Duška. - pritisnem tipku i pređem na stvar.

- Leonardo je ovdje, kaže da imate sastanak.

Pogledam u Adriana s pitanjem u očima.

- Imamo. Kaži joj da ga pusti unutra i da nam donese kafu. - uozbilji se.

Prenesem to što je rekao i Leonardo ušeće unutra.

- Zdravo, Tara. - ima prepreden izraz lica ili sam ja postala paranoična. Nešto od toga jeste.

- Zdravo i tebi. - pokažem mu na slobodne stolice i on sjede.

- Sačekajmo da Duška dođe. Imamo važno obavještenje za vas.

Jebi ga sad. Ovo može otići samo u dva smjera. Gadno, da leti perje ili gadno, da neko nekog ubije.

- Je li sve uredu sa večerašnjim događajem? - ipak je posao na prvom mjestu.

- Savršeno, dušo. Bile ste brilijantne. Voleo bih da si pristala ići sa mnom, ali šta je tu je. - slegne nevino ramenom.

Ma je li? Vodio bi me ispod ruke i kurčio se okolo sa mnom kao novom igračkom. Stisnem šaku obuzdavajući poriv da ga počastim srednjakom.

- Nekad drugi put. - slatko se osmjehnem.

Najradije nikad.

Vrata se otvoriše i Duška uđe i dalje vidno nervozna i namrštena.