Is it meant to be?

4.part: "Ja volim loše stvari."

Vozili smo se dugo, u jednom trenutku mi je rekao sa slobodno polako podignem ruke sa strane, prvo sam naravno odbijala, onda je on insistirao. Zatim sam malo paničila kako pokušava da me ubije, par puta je dobacio po koji sarkastičan komentar i na kraju sam pristala i podigla polako prvo jednu pa drugu ruku. I malo je reći da sam bila zanesena doživljajem. Hladan vetar je šibao gole delove mojih ruku, kad-kad zakačio i lice jer mu je Harryjevo telo to branilo, ali je zato vešto mrsio moju kosu i raznosio je svuda. Iako je bila užasna nisam se pokajala, osećaj je bio tako moćan i predivan. Naravno Harry me je posle jedva naterao da se držim za njega jer će ubrzati, malo sam se pravila badass odbijajući u početku ali kad mi je strogim tonom naredio, ipak sam poslušala. Valjda on najbolje zna.

"Stigli smo!" kaže kada krene polako da usporava i na kraju stane. Šta, gde? Ja sam se zamislila.

Polako silazim sa motora i gledam oko sebe.

"Ti mene zezaš?" kažem podižući obrve.

"Nope!" kaže sa velikim kezom na licu.

"Šta ćemo zaboga na železničkoj stanici?" kažem mlateći rukama oko sebe dočaravajući gde smo. On naravno samo preokrene očima i podigne sedište motora. Oopa, tu ima pregrada ha? Zanimljivo.

"Hvataj!" kaže brzo i ja nespretno uhvatim neki crni ranac koji mi je dobacio. Wtf, šta je ovo? Pogled usmerim ka njemu i vidim da vadi još jedan takav ranac i stavlja ga na leđa. Predpostavljam da bih i ja trebala da učinim isto?

"Amm, Harry?" upitam kao veoma zainteresovano. Polako podigne upitni pogled ka meni.

"Šta je u ovim rančevima?" pitam polako opipavajući ranac i mislim da ima nekih flašica, bar je takvog oblika, ali je čvršće, nije plastika, hmmm.

"Stavi ranac, i sačekaj me, eto me odmah." kaže i umesto da upali motor polako ga gura ka nekom prolazu koji je 10ak metara od nas.

Uzimam ranac i otvaram ga. Nemoguće. Ako je ovo ono što mislim da jest i ako ćemo da radimo ono što mislim da hoćemo, ja neću, odbijam. Zatvaram ranac i čekam ga da se vrati i naravno da ću ga gađati njime čim se pojavi.

Harry

Brzo guram motor ka prolazu za vozove koji se više ne koristi. Ulazim unutra i naravno jedva je vidljiva atmosfera.

"Koliko ti je trebalo jebote?" začujem tih ali ljutit glas. Ugh, moram da požurim, ona može svakog časa ući.

"Odjebi." kažem oštrim tonom.

"Nemoj ti meni odjebi, i sam znaš da tvoj i njen susret nije bio po dogovoru!" poviče malo jače.

"Šta se dereš jebote, hoćeš da te čuje?!" sada sam ja malo glasniji ali dovljno da nas Anny ne čuje.

"To najmanje želim." kaže ovog puta tiho."Kako je ona?" pita ozbiljno.

"Gle" kažem sada i ja malo tiše."Ne birini, ona je na bezbednom, za sada, što se tiče onog problemčića što smo imali juče, to je sređeno."

"Mogu li da je vidim?" upita.

"I ti i ja znamo da to nije baš najbolja ideja. Ali uskoro, kada pridobijem njeno poverenje, dovešću ti je, da se upoznate." kažem sa smeškom na licu. "Jedva čekam." nasmeši se.

"Ne brini, porodica Cooper će dobiti ono što zaslužuje, a vi ćete dobiti svoju pravdu." kažem odlučnim tonom."Znali smo da nismo pogrešili kada smo tebe odabrali za ovaj posao." kaže smešeći se ponosno.

"Dobro ste odabrali." kažem ponosno klimnuvši glavom. On samo pogleda iza mene. Manje od 10 metara delili su ih. Anny, luckasta, smotana devojka, koja nema pojma o ovom ovde čoveku čiji je život upropašten baš zbog njene porodice. Ona živi život ne znajući i uopšte ne sumnjajući da joj ga neko želi oduzeti, kako bi i znala. Ko bi joj i rekao sve? Ko bi joj rekao da njen život vredi 50 miliona? Odnosno, oduzimanje istog.