Is it meant to be?

25.part: "Saznaćeš istinu."

Njegovo ime mi apsolutno ništa nije značilo ali samo sam klimnula glavom i pružila ruku. "Mislim da nema potreba da se ja predstavljam."

"Nema, ja znam sve o tebi." sjajno, još jedan stranac koji zna sve o meni. Izgleda da sam nekim slučajem JAKO poznata u 'njihovom' svetu.

Klimnem glavom i obratim mu se ravnim tonom "pa, o čemu si želeo da pričamo?"

"Pre svega" izgovori ujedno stavljajući ruku u dzep kaputa, "možda sam malo slagao kada sam rekao da će biti 10 minuta" doda a ja se namrštim, iz dzepa vadi mobilni telefon i pruža mi ga "nazovi prijateljicu i javi joj da ćeš biti par dana kod prijatelja, ili nekih rođaka, svejedno" odmahne glavom dok mi bukvalno utura onaj telefon u ruke a onda vadi i ključeve kojima pokreće auto.

Osećam kako mi se srce spušta u pete, kad sam pomisliila 'neka me otme i ubije' to sam uradila da se baš to NE BI desilo! Čvrsto držim onaj telefon u rukama dok duboko dišem pokušavajući da se smirim. Auto kreće.

"Ovo je otmica!" kažem ljutito okrećući se ka njemu.

"O ma daj" okrene očima, "kada ćeš početi da slušaš sta ti pričam, tvoj život je u opasnosti" govorio je polako kao da objašnjava malom detetu, što mi je iskreno uvredilo ego ali nećemo sada o tome.

"Vidim da je u opasnosti, ti mi ga sada ugrožavaš ovim kidnapovanjem!" povičem mlateći rukama oko sebe.

"Ooh" izdahne odmahivajući glavom.

"Šta?!" brecnem se.

Iako pričam o otmici i svemu što ide uz to, i o opasnosti u kojoj se nalazim iskreno se ne osećam toliko uplašeno, kao što bi možda i trebala.

"Tvoj život ne ugrožavam ja, već jedna jako opasna organizacija za odstrel, ruski kartel, ili koje sve ime ne koriste." završio je sa izdahom.

"Š-šta?" jedva izgovorim od knedle u grlu.

Okrenuo se i shvatio da je rekao to previše direktno. "O, sranje, možda je trebalo da nađem bolji način da ti to kažem, ali morala si da saznaš istinu." izgovorio je a potom vratio pogled na put.

Hladnoća je prolazila celim mojim telom, ruke su počele da se znoje i tresu, mada se to nije primećivalo jer sam stiskala onaj telefon u njima. Neki čudan strah i bol u grudima se pojavila.

"Hoćeš da-da kažeš-š da" progutam pljuvačku jedva nekako pa nastavim "neko že-želi da me u-ubije?!" raširim oči.

Sada kada sam to izgovorila na glas došlo mi je do mozga. Neko želi da me ubije? 

Neko        želi           da      ubije        mene?  

Shvatili smo. Nije vreme za podsmeh savesti!

"Pa, da, to je uglavnom to." klimne glavom usredsređen na put.

Čekaj, pogledam kroz prozor, gde mi uopšte idemo? Oko sebe vidim samo neke šume a ispred je dug autoput.

"Čekaj, gde me vodiš?" u ovom trenutku pokušavam da shvatim šta je rekao od kad smo se sreli. Ali ništa mi ne dopire do mozga! Rekao je nešto o tome kako je on dobar lik i da mora mene da zaštiti! Od koga, i za koga radi uopšte?! Kako mi nije odgovorio već je samo gledao napred ponovo sam mu se obratila.

"Za koga radiš?" u tom trenutku sam primetila kako mu se vilica stisnula i shvatila da sam pogodila zanimljivo pitanje. "Odgovori mi!" na to on je nervozno uzdahnuo i oblizao usne.

"Za tvoje roditelje." njegov dubok glas mi je odzvonio u ušima.

ŠTA? ONI ZNAJU ZA OVO? ONI SU ZNALI DA NEKO ŽELI DA ME UBIJE?!!?!?! Toliko emocija odjednom i nisam sigurna da li sam ljuta, povređena, tužna ili zabrinuta zbog njih.