Is it meant to be?

2.48.part: "Danas neću plakati...ili ipak hoću."

Nikad nismo dovoljno spremni da izgubimo nekog, i ma koliko puta ostajali bez ljude koje volimo nikad se čovek ne navikne na tu bol. Uvek dolazi u talasima kao prvi put, svaki put je bol prevelika i mislimo da ne možemo da je podnesemo, ali možemo, znamo da možemo samo ponekad, ponekad poželimo da ne moramo da se nosimo sa njom. Želimo da sve jednostavno prestane. Stane. Želimo mir. I to je ono što je svakom čoveku potrebno. Mir. Umorimo se od svakodnevne borbe sa demonima koje život baca na nas. Gubimo snagu, a još teže je ljudima čiji se izvor snage gasi polako.

Ljudima poput Harryju Stylesu. Koliko god on bio okrutan, hladan, jak, čvrst, ili bilo koja druga odlika jednog takvog čoveka, on je imao svoju osetljivu stranu, i skrivao ju je vešto, retko ko je mogao da je vidi i mrzeo je to kod sebe, to što je uopšte ranjiv. Smatrao je za sebe da u njegovom životu nikad neće biti boli ako nema ni radosti. Ako nema saosećajnosti biće lakše suočiti se sa svim što život ima za njega, sa svim okrutnim stvarima ovog mračnog sveta. Smatrao je za sebe da nema slabosti, sve dok ga, kako to obično biva, život nije uverio u suprotno. Imao je jednu slabu tačku. Nju.. To je bilo više od 'slabe tačke', to je bilo dugme za samouništenje. I ovog trenutka bilo je pritisnuto od strane te dve reči doktora. Bar je mislio tako..

Harry 

"O moj Bože! O moj Bože! O moj Bože!" negde, činilo mi se, u daljini je Kim histerisala grleći Annyinog starijeg brata. Svi su bili i više nego izbezumljeni. A ja sam sedeo mirno na podu gledajući u jednu tačku. Nisam se osećao prisutnim tu, kao da sam bio između dve strane, one svesne koja mi je govorila da ispoljavam emocije, plačem, ludujem, udaram, bilo šta. I ona druga, mračnija strana, koja mi je govorila da jednostavno odustanem. Odustanem od sebe, od svega. Nikako mi nije dolazilo do mozga šta se dešava, osećao sam se kao u nekom košmaru, kao u filmu zaboga! Nisam mogao da verujem da se ovako ja osećam. Ja. Ja! Da je moguće da je gubim, kako je to moguće? Da mi je pre 6 meseci neko rekao da ću ovoliko zavoleti neku devojku koja je pre svega ušla kao zadatak u moj život, pa verovatno bih mu se smejao u facu! S činjenicom da poslednja 3 meseca nisam svoj uopšte. 

Osećam potrebu da kaznim sebe zbog svega lošeg što je doživela sa mnom i zbog mene i baš u tom trenutku osećam snažnu silu koja me brzo podiže sa poda i bolno pribija uz zid.

"Ko si ti dođavola?!" besno mi se u lice unosi Dylan čvrsto držeći me za kragnu kaputa. "Šta si učinio od moje sestre?! Sve je bilo dobro dok se ti nisi pojavio u njen život!" viče.

"Dylan pobogu!" začujem korake dok gledam u njegove uplakane oči a onda spuštam pogled. Upravu je.

Besan izdah i već sledećeg trenutka jaka bol prostruji mojom vilicom pa i celom glavom koja se pomera u stranu od siline udarca.

"Dylan!" pomešaju se glasovi u pozadini i puno brzih koraka se začuje. Osećaj metala od krvi mi se širi ustima i vid mi se muti ali ponovo pogledam u njegov besan izraz lica. Kašljem i klimam glavom. Zaslužio sam to.

"Dylan skloni se od njeg-" začujem Annyinog oca Davida i brzo okrećem glavu ka njemu i podižem ruku u smislu 'stani' on zastaje i zbunjeno me gleda.

Pogled prebacim na Dylana koji me je i dalje besno gledao. Podižem ruke i pokazujem mu ka sebi. "Šta još imaš?" pitam dok pokušavam da suzdržim suze u očima. Okej ovo će da boli ali sam zaslužio. Dylan se već sedećeg trenutka zaleće i udara me pesnicama u lice, stomak, gura me uz zid a potom i obara na pod. Hajde Dylan udari jače čoveče, želim da osetim nešto jebeno! Ne mogu više da se osećam prazno! Želim da brinem, da osetim fizičku bol umesto ove grozne unutrašnje! Još par brzih i jakih udarca dolazi do mog lica a onda naglo staje i silazi sa mene. Nekako skupljam snagu i otvaram oči gledajući oko sebe i ugledam ga sa rukama preko lica naslonjenog na zid kako jeca i psuje.