Is it meant to be?

13.part: "Želim ovo, samo sa tobom."

Ne mogu da verujem da se sve ovo dešava! Ne mogu da verujem, svakog trenutka se nadam je ovo jedan ružan san i čekam da se probudim ali se to, naravno, ne dešava. I naravno koliko sam tužna toliko sam i besna na njih. U redu, kriva sam, zanemarila sam školu i ocene mi padaju, ali zaboga, popraviću, samo da me prođe malo. Još su saznali i za Harryja! Pa da, ta jebena škola ima kamere svuda okolo! Uvek mora sve da upropasti, uff, srušili je da Bog da!

Začujem kucanje na vratima ali ne podižem glavu koja je zagnjurena u jastuk koji je pritom mokar i hladan zbog suza.

"Hej. Jel si okej?" začujem Dennisa. Uh, još mi je on falio.

"Šta pitaš gluposti, naravno da nije okej, majmune jedan." osmehnem se u jastuk na Dylanove reči. I on je tu.

"An." dozva me Dylan. Podignem glavu i nasmejem se tome. Ironija je to što je on mom nadimku dao nadimak. Ali to "An" je ranije, dok smo bili baš mali, bila neka naša forica, on je mene zbog "ANny" zvao "An" a ja sam njega takođe zvala "An" zbog "DylAN". Možda je glupo ali šta ćeš, bili smo mali, a i to dugo nisam čula u poslednje vreme.

"Hej An." kažem i ja njemu s blagim smeškom koji ubrzo nestane. On sedne pored mene gledajući me nekim smešnim izrazom lica koji je govorio 'ovo ti stvarno nije trebalo sestrice'.

"Anny, znam da nisi raspoložena sad za ovo ali mama i tata su naredili." izgovori Dennis. Pogled sa Dylana pomerim ka njemu. "Moraćeš da im daš svoj telefon, laptop, tablet, i koliko sam ja shvatio bilo koji tehnički predmet kojim ostvaruješ kontakt sa spoljnim svetom." okrene on očima što me natera da i ja uradim isto. Zar je to zaista neophodno?

"Nisu gubili vreme." prokomentarišem ustajajući da skupim sve stvari. Uzmem telefon na brzinu i stavim šifru pritom ga ugasim, isto uradim i sa laptopom i tabletom. Neka im sad sve, kad ne mogu da čitaju ništa. Dok sam ja sve to završavala njih dvojica su samo ćutali i razmenili par pogleda.

"Evo, jel to sve?" kažem kada mu dam sve stvari.

"Jeste." kaže i krene da izađe ali onda zastane i okrene se. "Da, takođe ne smeš da koristiš naše telefone ili kompjuter. Ako nas uhvate da ti pomažemo i nas će kazniti." kaže pomalo smoreno.

"Razumela. A zašto oni nisu došli da mi kažu sve to, i pokupe stvari?" upitam pomalo ljutito. Baš mi je čudno to što nisu došli da se slade mojim mukama još malo.

Dennis pogleda ka Dylanu nekim čudnim pogledom.

"Šta?" upitam sumnjičavo. "Dennis." kažem pretećim tonom. On me pogleda ali istog trenutka, sa sve mojim stvarima, izađe iz sobe. "HEj!" povičem za njim ali kasno, već je zalupio vratima i izašao.

"Šta ovo bi?" okrenem se ka Dylanu koji je gledao u pod. "Dylan! Pojasni!"

Udahnu i izdahnu par puta pa podiže pogled ka meni. "Dođi, sedi." kaže i potapša mesto na krevetu pored sebe. Priđem polako i sednem do njega. On se okrene ka meni i sede u turski sed.

"Gle, mama i tata su jako ljuti trenutno, i verovatno će biti još neko vreme i nisu došli jer-"

"Ne mogu da me gledaju. Kapiram." kažem smoreno-tužnim glasom.

"Pa nije baš tako, ali-" pokušava da me uteši.

"Ali jeste." presečem ga.

"Znam da si sad jako ljuta i povređena, veruj mi, razumem te skroz, ali daj im malo vremena, proćiće ih." kaže i pomazi me po kosi gledajući me tužno. Ughhh, sad se osećam još nervoznije i tužnije.

"Dylan, zašto si dobar prema meni?" upitam odjednom i on se namršti.

"Kako to misliš?" pravi se lud.