Is it meant to be?

42.part: "Ti si mrtva!"

Gledam kroz mokre trepavice i lagala bih kad bi sad rekla da ne osećam određenu dozu straha. Nemam pojma ko je ova osoba i samo želim da bude neko kog ne poznajem, nisam spremna na izdaju nekog prijatelja.

Svetlo iz farova i dalje je uključeno dok se vrata polako otvaraju, ne vidim dobro ali mogu da uočim visoku mušku figuru. Noge mi se blago tresu dok stojim na nekoliko metara od ove anonimne osobe. Podiže ruku i zatvara vrata automobila i time se i svetla gase i jasno vidim osobu ispred sebe. Oči nam pronalaze jedne druge i vazduh mi zastane u plućima. Širim oči od šoka i nalet zbunjenosti me udara.

"Harry?" namrštim se gledajući ga. Mislim nemoguće je da mi je on slao poruke, jednostavno nije logično. "Ti...." namrštim se.

"Dobio sam tvoju poruku." govori sporo i napravi par koraka ka meni što me natera da se ja automatski odaljim za isto toliko. "Malena" izgovara nadimak kojim me samo on zove i osećam kako mi srce brzo lupa. Dobio je poruku? Znači on je osoba koja mi šalje poruke. Suze mi se prebrzo oblikuju u očima dok se on mršti na sekund zbunjen. On ne može biti ta osoba! I koliko god ja bila ljuta trenutno na njega i zbunjena, duboko u sebi osećam olakšanje jer znam da je dobro i da nije on doživeo nesreću. Ali Theo..i Justin.

"Došao sam da se suočim sa tobom, ne želim da ti nanosim bol" i osećam da ću da se onesvestim. 'Nanosim bol' te reči sam ja upotrebila u poruci koju sam poslala osobi koja mi je -pretila, odnosno - Harryju. Osećam kako mi se puls ubrzava i stavljam ruku preko usta da ne bih vrisnula od besa, iznenađenja i svih negativnih emocija koje osećam trenutno.

"Kako si mogao?" jedva izgovorim gadljivo. Ne mogu da verujem da je on ta osoba..ugh! Nemam reči kako bih trenutno opisala svoj bes i bol.

"Ja- izvini, nisam hteo nikog da povredim" odmahne glavom očajno gledajući me i krene ka meni dok ja podignem ruke da mi se ne približava.

Ughh, dođe mi da počupam svu kosu sa te njegove lepe glave! Lepe? Mislim bezobrazne i arogantne i zle i ....ughh! Glasno zarežim besna.

"Ne mogu da verujem da si-" ne mogu ni da završim rečenicu. Stiskam pesnice nekako pokušavajući da obuzdam nervozu.

"Znam, preterao sam!" izdahne. "Ali to ne znači da treba da pravimo tolku frku oko ovoga." kaže pomalo nervozno i ponovo krene ka meni ali ja se pomičem. Ne znam zašto mu dopuštam da mi se približi. Želim da se okrenem i otrčim ali moje telo reaguje drugačije i ostaje mirno čekajući ga da se približi.

"Mislim, nije prvi put da sam ga udario" slegne ramenima uz kratak i pomalo ponosan smešak.

Namrštim se na njegove reči. "Šta si, o čemu pričaš" nisam sigurna ni šta da pitam jer mi trenutno ništa nije jasno.

Harry

Gleda me sva zbunjena i ljuta na mene. Razumem je, i zaslužio sam, nisam trebao da se ponašam onako detinjasto i zavalim pesnicu onom Justinu. Ali šta ću?! Nisam mogao da se suzdržim dok je onako flertovao sa njom iako ona to nikad neće priznati ili uvideti.

"Pričam o mom sukobu sa onim klov- Justinom" brzo se ispravljam i dolazim skroz do nje. Nisam siguran da li je pametno ali ne mogu da izdržim pa polako stavljam svoju ruku na njen obraz brišući suze, suze koje sam toliko puta izazvao. Morao sam da je dotaknem.

Gleda me zbunjeno i otvara usta ali par trenutaka ništa ne govori.

"Znam da nije trebalo da ga udarim i iskreno nije mi žao, želeo sam to mnogo puta, ali mi je žao što sam se zbog toga posvađao sa tobom, i mrzim kad se svađam sa tobom i zato mi je žao." govorim brzo i izdahnem na kraj dok se njene obrve dižu i dalje zbunjena a onda izdahne.