"Možete li molim vas da ponovite šta se tačno dogodilo?" negde, činilo mi se jako daleko, začula sam policajca koji je zapravo stajao odmah do mene. "Gospođice?"
"Zar ne vidite da je potresena?!" besno dobaci Justin koji je sedeo pored mene.
Iz glave mi nije izbijala slika koja se odigrala jutros, nisam sigurna koliko je prošlo od tada, verovatno oko sat ili dva, ali vreme kao da se ne pomera za mene. Već više od pola sata smo u stanici i dajem izjavu.
"Znamo da vam ovo teško pada gospođice ali morate dati izjavu." bio je blaži.
Polako podižem glavu i gledam ga direktno u oči.
"Šta se dogodilo? Pojedini su izjavili da ste se svađale. Da li si je u trenutku besa gurnula ili-"
"Kakvo je to pitanje?! Ne smete to da je pitate bez nadzora advokata ili roditelja!" prekinuo ga je Justin sav ljut na njega.
"Mladiću budi miran inače ću te naterati da izađeš!" zapreti mu ovaj.
"Slobodna ali i ona ide sa mnom, ovo je peti puta da je pitate za izjavu, sve vam je rekla i nemate prava da je zadržite ni zbog čega. Delanny ustaj!" naredi Justin hvatajući me za ramena podižući me.
"Slušaj ti-" krene besno policajac ali u prostoriju uđe još jedan te mu šapne nešto.
Izraz lica mu se promeni i samo se okrene ka meni.
"Izvinite na dodatnom uznemiravanju gospođice, slobodni ste." kaže prijatnim tonom.
Pogledam zbunjeno u Justina koji je bio takođe zbunjen i iznenađen. "Pa bilo je i vreme." kaže podižući glavom i izvodeći me napolje.
"Zašto nas je pustio?" upitala sam stezajući jaknu uz svoje telo koje je neprestano drhtalo.
"Pa kao prvo nema prava da te zadrži trenutno, a zašto je to rekao na fin način to se i ja pitam." odgovori zamišljeno. Kada smo izašli u glavni hodnik ugledam Harryja kako trči sav zabrinut ka meni.
"Harry." jedva izgovorim njegovo ime i istog trenutka me privlači u ogroman zagrljaj stiskajući me uz sebe.
"Malena moja, ne brini, tu sam." šaputao je dok su meni suze krenule po ko zna koji put.
"Ja, pokušala sam da je zadržim i-"
"Shhh. Ne brini se. Nije ništa tvoja krivica." kaže odvajajući se od mene i stavlja svoje ruke na moje obraze. "Nisi ti kriva, to moraš da znaš."
"Ja, ne znam, samo, da nisam rekla šta sam rekla" zamuckujem kroz suze.
"Ne, ne, ne," odmahivao je glavom, "Ti si branila sebe, ona je trebala da te sasluša a ne da beži. Ne možeš da kriviš sebe."
"Kako znaš da-"
"Kim mi je objasnila." odgovori mi na nezavršeno pitanje.
"Ali da sam je zadržala još samo par sekundi-"
"Malena, nemoj to da radiš sebi." kaže ozbiljno gledajući me u oči. "Ako se u nešto razumem to je krivica, i veruj mi kad kažem da ovo nije tvoja krivica." govorio je ubedljivo i, iskreno, trebalo mi je da me neko ubedi u to inače bih poludela. Njegove reči su mi davale hrabrost i verovala sam im.
Samo blago klimnem glavom i on me ponovo čvrsto zagrli. I onaj osećaj se probudi u meni, kao da kada sam sa njim sva bol i loše nestane. Kao da me njegov zagrljaj štiti od svega. Kada je on tu, ma koliko stvari bile loše uz njega su izgledale bar malo manje loše.
"Idemo sada, moraš da odmoriš." kaže nežno uzimajući me za ruku. Ja svoju drugu obmotam oko njegove cele grleći je.
"Vidimo se Justin, hvala ti na svemu." kažem tiho a on se blago nasmeši.
YOU ARE READING
Is it meant to be?
Fanfiction"Zašto sam onda još uvek živa?!"- vičem iz sveg glasa. "Zašto sam živa kada ti jebeno više vredim mrtva?!!" "PREKINI!" zaurla. "TI SI ŽIVA JER MENI JEBENO VREDIŠ! Iako nikad nisam pomislio da je to moguće!!" "Zato što si me jebeno prihvatila i pru...
