Is it meant to be?

11.part: "Ponovo je otišla iz škole?"

Kako začujem njegove reči noge mi se oduzmu ali me on i dalje čvrsto drži uz sebe. Napokon je izgovorio ono što već dugo vreme priželjkujem. Napokon je sve na čisto.

"J-ja" krenem tiho nešto da kažem ali nisam sigurna šta. On se blago odvoji od mene ali i dalje sa rukama oko mog struka. Gleda me direktno u oči i smeši se. Mogla bih ovako zauvek. Okej to je zvučalo tako klišee. Nežno sklopi oči i dalje sa blagim smeškom na licu, neke devojke bi ubile za takve trepavice, neke. I baš kada i ja sklopim oči spremna da osetim njegove usne na svojima, osećam ih na čelu. Sporo i nežno, pazeći na svaki pokret ostavlja jedan mekan i topao poljubac na mom čelu, a potom u kosi iznad uha. Naša tela se u potpunosti spajaju i on svoju bradu navaljuje na moje rame duboko udišući, sekund kasnije jednom rukom uzima moju kosu i još dublje je miriše. Okej, da on nije on i da nismo u ovakvom položaju, to bi bilo čudno, ovako je slatko.

"Osećam kao da mi je kamen pao sa srca rekavši ti to." izgovori dubokim glasom na moj vrat što me natera da se automatski naježim. 

"A ja se osećam kao da ću da poletim čuvši te kako govoriš to." kažem kroz osmeh i on se zakikoće.

"Hajde, idemo na jedno mesto." kaže odvajajući se od mene i hvatajući me za ruku.

Bez reči samo krenem da hodam u korak sa njim ka njegovom autu. Osećam se toliko srećno da zaista mogu da poletim. Zatrčim se i bacim mu se oko vrata smejući se, on naravno brzo odreaguje i spasi me pada. Stojimo pored njegovog auta i ponovo se samo gledamo.

"Nedostajao si mi." kažem iskreno.

"I ti si meni. Puno." doda tiho. Nasmeši se i spusti glavu. Polako se podignem na prste i poljubim ga. Ah! Tako mi je falio njegov poljubac, njegova toplina. Čoveče, previše brzo i jako se vezujem za njega.

Uzvrati mi poljubac ali ga prekine smehom. "Sačuvaj nešto i za posle. Hajde!" kaže otvarajući vrata auta. Okrenem očima i uđem ali se odmah i nasmejem. Tako mi je nedostajao..

....

"Ma neću bre!" ponovo se usprotivim.

"A daaj, molim te!" ponovo on. Već dobrih 10 minuta sedimo u autu i raspravljamo se. Odnosno on me tera da mi stavi povez na oči.

"Nema šanse. Obećavam da ću da žmurim, ali povez ne stavljam." kažem pokazivajući na mramu koju je držao u ruci. Uputi mi jedan 'o kako da ne' pogled. "Stvarno ću da žmurim." kažem s kezom na licu.

"Da, da, a ja sa pričam tečno francuski." prokomentariš ironično.

"Eto, vidiš, ja tebi verujem." kažem i dalje kezeći se. On okrene očima i odmahne glavom.

"Stvarno me teraš da te otmem?" pita ozbiljno.

"Harry, zašto si tako uporaaaaan." pobunim se. "Dobro, ajde, stavi mi to." kažem pokazivajući na maramu. "Ali ukoliko me budu oči pekle odmah to skidam."

"Dogovoreno." kaže uzbuđeno i zaveže mi oči. "Drži se, palim auto." kaže i uzbrzo se začuje motor i osetim pomeranje auta. Nastavili smo put.

Harry

Vozili smo se dugo, jer je njega škola Bogu iza tregere od naše destinacije. Tokom puta u pozadini i je išla pesma Talking body od Tove Lo, lepa pesma, pažljivo vozeći i idući ka našoj destinaciji razmišljao sam o mnogo čemu. Da li sam zaista mislio one reči koje su izletele iz mene? Ili je to bila gluma? Mislim, znao bih da se tako osećam u vezi nje, zar ne? Iskreno zbunjen sam previše da bih o tome razmišljao. Ali, znam jedno, prija mi njena blizina, jako mi prija, njeni pogledi, dodiri, poljupci, cela njena pojava tera da se moje telo ustrese. Tera me da je želim. Izgleda da sam sam došao do zaključka da li sam mislio one reči. I izgleda da jesam. Želim je, u svakom trenutku, na svaki način na koji možeš da imaš jedno ljudsko biće. Iako nikada nikog nisam imao kao nju. Nisam je dodinuo kao što to radim sa drugim devojkama, al opet je više želim i imam je više za razliku od drugih devojaka. Iako nisam ni sam baš shvatio kako je to moguće.