Niall
Drhtavim rukama uzimam telefon ne bih li javio Harryju, jedva smo ga naterali da ostane u kombiju i prati situaciju odatle. Kako se sve završilo ovoliko loše? Kako nismo uspeli?
"Niall?! Šta se dođavola dešava? Iskidala ti se bubica?" bombarduje me pitanjima.
"H-Harry" jedva izgovorim njegovo ime, ne želim ni da pomislim šta će sada biti..
"Niall govori!" besneo je.
"Anny..ona.." skupljao sam snagu da izgovorim ujedno gledajući i oko sebe po ovom ogromnom imanju ispred kojeg se nalazimo i ka ulazu u njega gde su ležala beživotna tela stražara..
"Niall budem li morao da dolazim ne bih li izvukao to iz tebe, loše ćeš proći!" vikao je i u pozadini se čula lomljavina.
"Oteli su je." prevalim preko usana. Sekund kasnije veza se prekinula.. oh ne...
2 sata ranije
18:30
Anny
Batler Vasilije me je odveo do moje sobe. Samo sam se bacila na onaj krevet, telo mi je bilo izmoreno.. I nisam mogla više da izdržim sve što se dešava oko mene. Osećam se da sam izgubila sve ljude oko sebe. Izgleda da imam dve porodice a osećam se kao da ni jednoj ne pripadam. Kao da nigde ne pripadam. U ni jednoj porodici, u ovom gradu, državi. Na ovoj zemlji! Tople kapi su klizile niz moje lice i gubile se u kosi. Nisam ih zaustavljala, samo sam nabila glavu u jastuk i plakala..dušu sam isplakala. I dalje ne mogu da nađem odgovor na pitanje zašto se meni ove stvari dešavaju.
Baš kada sam pomislila da stvari ne mogu biti gore, dođe život i kaže 'razimsli još jednom' i ovo se desi. Glasan i mučan izdah napusti moja usta. Pa..bar je krevet udoban. Ta mala i glupa misao je bila poslednja pre padanja u dubok san...
....
BAM BAM BAM! Glasna pucnjava me budi i odmah iskačem iz kreveta. Gde sam ja ovo? Oh, shit, i dalje sam u onoj vellikoj vili.. i pucanj! Čula sam pucanj! Hladan znoj oblije moje telo i šake krenu da mi se tresu..Jako stisnem oči navaljivajući se na zid u pokušaju da oteram slike koje su se prišunjale mojim mislima.
U sobu utrča Vasilije. "Gospođice, pođite sa mnom!" rekao je brzo sa čudnim akcentom.
"Šta se dešava dole?!" pitala sam uspaničeno. "Gde su mi roditelji, gde je Theo?!!"
"Napadnuti smo gospođice" izgovrio je raširenih očiju.
"MOLIM?! Napadnuti? Ko nas napada ?!" uspaničila sam se gledajući ga kako se okretao iza sebe gledajući kad hodniku.
"Molim vas gospođice pođite sa mnom." rekao je hvatajući me za ruku i povlačeći me ka hodniku.
"Vasilije gde idemo zaboga? Gde su ostali?" upitala sam dok smo polako išli hodnikom.
"Ništa ne brinite gospođice" rekao je i izvadio pištolj.
"Vas-" taman da se iznenadim još jedan pucanj sa przemlja preseče moj glas.
YOU ARE READING
Is it meant to be?
Fanfiction"Zašto sam onda još uvek živa?!"- vičem iz sveg glasa. "Zašto sam živa kada ti jebeno više vredim mrtva?!!" "PREKINI!" zaurla. "TI SI ŽIVA JER MENI JEBENO VREDIŠ! Iako nikad nisam pomislio da je to moguće!!" "Zato što si me jebeno prihvatila i pru...
