Is it meant to be?

43.part: "Nije progovorio ni reč"

Telo mi se treslo i šok je prošao mojim telom. Harry je imao devojku pre? Lagao je. Nije je uopšte spominjao. Zašto? Ko je ona? Da li je i dalje bitna u njegovom životu? Kako su se upoznali? Kakva im je zajednička istorija? Imam previše pitanja! Zašto svi misle da je mrtva? Skroz sam zbunjena i glava mi puca. Da ne pominjem to da ona samo sedi i gleda u sve nas sa smeškom na licu. Već je ne volim. Kučka.

"Anny, znam da je ovo možda mnogo za tebe da obradis ali-"

"Ne, ne" prekidam Miu.

Brzim korakom prolazim pored nje i ostavljam je zbunjenu dok hrabro hodam uz stepenice ka Harryjevoj sobi. Dolazim do vrata i krećem da ih otvorim ali se moje telo sudari sa drvom jer su vrata zaključana.

"Odmah da si otvorio ova vrata!" povičem besno lupajući na vrata.

"Harry! Znam da si unutra! Otvaraj!" vičem u udaram besno pesnicom u vrata.

"Moramo da pričamo Harry! Otvori prokleta vrata!" povičem i udarim jako te osetim oštar bol u ruci. "Fak!" Pogledam ruku i cela je crvena. Samo se telom naslonim na vrata i spustim se na pod.

Šta mu se dođavola dešava? Ko je ova Natasha i zašto ga je njen povratak toliko uznemirio, da neće čak ni sa mnom da priča?!

Harry

"Otvori prokleta vrata!!" jako lupane na vratima ne prestaje dok se ne začuje čudan i jak udarac o vrata. "Fak!" čujem je kako psuje a onda zvuk spuštanja njenog tela uz vrata.

Kako?! Kako je dođavola moguće?! Natasha, Natasha je živa! Natasha...je...živa! Moj mozak ima veliki problem da obradi tu informaciju. 4 godina! 4 godina je ona mrtva i sada...odjednom je tu, dole u dnevnom boravku je, stvarna je, tu je! Prokletnica! Samo svojom pojavom mi je pobrkala sve misli i osećam da će mi glava pući! Ja sam sebe krivio za sve što joj se desilo, hteo sam jebeno da umrem zbog toga, krivica me je izjedala sve 4 godine, svih jebenih godina dok je ona ustvari bila živa! Što me tera da se pitam, da li je i Zayn živ?! Da li se i on izvukao?! Sve što su nam javili te večeri je to da su poginuli. Oboje. Srce mi jako i nervozno lupa na tu pomisao, da je preživeo došao bi kod mene zar ne?!

Nervozno prolazim rukom kroz kosu. Šta da radim sada?! Natasha je dole, živa! Noćima nisam spavao zbog krivice i košmara o njoj. Imam košmare svake noći o toj večeri pre 4 godina! Šta sam ja kao klinac od 16 godina tada znao, ništa, sem da krivim sebe. I nadimak kojim me je zvala, kojim me je i danas nazvala 'lepi'. Ceo se tresem i ne mogu ni da dišem pravilno, osećam bol u svakoj kosti, bol po koži. Ne znam zašto se ovako osećam, valjda sam u prevelikom šoku. Ali mi i dalje nije jasno kako je preživela te večeri. Kako...?

4 godina ranije

Harry

"Ne želim da ideš večeras sa nama na tu misiju, previše je opasno." govorim joj tiho ali ozbiljno gledajući u njene plave oči.

"Oh, lepi, šta smo sve preživelii u onom paklu, moramo nekako da se odužimo ovom kartelu, naravno da ću poći i ja." govori svojim jakim ruskim akcentom što me natera na smešak.

"Štitiću te, znaš to." pogledam je i stisnem uz sebe.

"Znam lepi, znam." pomazi me po leđima i uzvrati zagrljaj.