Rastrzana

Poglavlje 1 (Povratak)

Kad smo se Ris i ja u osam ujutru pojavili pred kućom mog „brata" Meta, on je bio srećan... u smislu da mu je bilo drago što sam živa i što nisam nestala zauvek. Uprkos tome što je bio ljut, pustio me je da sve objasnim dok me je neprestano streljao pogledom koji je bio ispunjen nekim zagonetnim besom. Morala sam barem Metu da ispričam. Tetka Megi mi je zakonski staratelj, ali nije bila tu kada smo stigli. Met mi je objasnio da je otišla da me traži u Oregonu. Nemam pojma zašto, ali iz nekog razloga je mislila da sam tamo pobegla. Dok smo Ris i ja sedeli na starinskom kauču u Metovoj dnevnoj sobi, okruženi kutijama koje su već dva meseca, još otkad smo se doselili u ovu kuću, stajale neraspakovane, Met je koračao gore--dole ispred nas. ,,I dalje ne razumem", rekao je Met. Zaustavio se ispred nas, prekrstivši ruke na grudima.

„Nema šta da se razume", naglasila sam i pokazala na Risa. ,,On ti je brat! Prilično je očigledno kad ga malo bolje pogledaš." Ja imam crnu, divlju kovrdžavu kosu i oči boje mahagonija. I Met i Ris imaju pepeljastu kosu i safirnozelene oči. Takođe, imaju i nešto otvoreniji izraz lica, i isti prijatni osmeh. Ris je zurio u Meta s radoznalim čudenjem i očima razrogačenim od divljenja. „Kako bi ti to, uopšte, mogla da znaš?", upita Met. ,,Ne znam zašto ne možeš jednostavno da mi veruješ." Uzdahnula sam i ponovo spustila glavu na kauč. „Nikada te ne lažem!" „Samo pobegneš od kuće! Nisam imao pojma gde si. To umnogome uzdrma poverenje!", viknuo je Met. Nije mogao ljutnjom da sakrije to koliko je još uvek bio povreden, i njegovo telo je odavalo znake napetosti s kojom je živeo. Kad sam nestala, potpuno je klonuo, sigurna sam u to. Lice mu je bilo usukano i ispijeno, oči crvene i umorne, i verovatno je izgubio oko četiri kilograma. Osećala sam se krivom, ali nisam imala izbora. Met je bio previše zabrinut za moju bezbednost, jer je njegova majka pokušala da me ubije. Zivot mu se vrteo oko mene do te mere da je to postalo nezdravo. Nije imao prijatelje, posao, sopstveni život.

„Morala sam da pobegnem! U redu?" Provukla sam ruku kroz zamršenu kosu i odmahnula glavom. ,,Ne mogu to da ti objasnim. Otišla sam zarad tvoje i svoje bezbednosti. Ne znam ni da li je dobro da sada budem ovde." „Bezbednosti? Od čega si bežala? Gde si bila?!", očajnički je pitao Met, po ko zna koji put. „Mete, ne mogu da ti kažem! Volela bih da mogu, ali ne mogu!" Nisam bila sigurna da li smem da mu ispričam bilo šta o Trilovima ili ne. Pretpostavljala sam da je sve u vezi s njima bila tajna, ali niko mi nije izričito zabranio da bilo šta o njima kažem onima iz spoljnog sveta. Met mi ionako ne bi nikada verovao, pa nije ni bilo svrhe da pokušavam da mu objasnim. „Ti zaista jesi moj brat", rekao je Ris prigušenim tonom. Nagnuo se napred da bolje pogleda Meta. „Ovo je tako uvrnuto." ,,Da, jeste", saglasio se Met. Nelagodno se promeškoljio pod Risovim pogledom pre nego što se okrenuo ka meni, ozbiljnog izraza lica. „Vendi, mogu li da razgovaram s tobom? Nasamo?" „Uf, naravno." Pogledala sam Risa. Cim je shvatio znak, Ris ustade. „Gde vam je kupatilo?" „Ovuda, kod kuhinje." Met pokaza nadesno.

Ris klimnu glavom i osmehnu mu se, a zatim se udalji u pravcu koji mu je Met pokazao. Cim je otišao, Met sede na stočić ispred mene i spusti glas. „Vidi, Vendi, ne razumem šta se dešava. Nemam pojma koliko je od ovoga što si mi ispričala istina, ali taj klinac mi izgleda kao potpuni čudak. Ne želim ga u svojoj kući, i ne znam kako ti je palo na pamet da ga dovedeš." ,,On ti je brat", rekla sam iscrpljeno. „Zaista, Mete. Nikada te ne bih lagala povodom nečega toliko važnog. Sto posto sam sigurna da ti je on pravi brat." „Vendi..." Met protrlja čelo, uzdišući. „Shvatam da ti u to veruješ. Ali kako možeš to da znaš? Mislim da ti ovaj klinac prodaje tu priču." ,,Ne, stvarno nije tako. Ris je najpoštenija osoba koju poznajem, pored tebe. Sto ima smisla, pošto ste braća", rekla sam. „Molim te, pruži mu priliku. Videćeš." „Šta je s njegovom porodicom?", upita Met. ,,Ko ga je podizao proteklih sedamnaest i po godina? Zar im ne nedostaje? I zar nisu oni tvoja 'prava porodica ili šta već?" „Veruj mi, neće im nedostajati. A ja više volim tebe", odgovorila sam uz osmeh, izbegavajući njegova pitanja. Met odmahnu glavom, ne mogavši da odluči kako da to protumači. Znala sam da u velikoj meri ne veruje Risu