Rastrzana

Poglavlje 27 (Zrtva)

Narednih nekoliko dana mi je proletelo kao u izmaglici. Učinila sam sve što sam mogla da skrenem misli s Lokijevog poljupca. Nisam umela da ga objasnim, a nisam ni želela. Morala sam to da ostavim iza sebe i nastavim s pripremama za veridbu. Posle obuke s Touvom, osećala sam neprekidnu tupu glavobolju u potiljku. A od dogovaranja s njegovom majkom boleo me je ostatak glave. Vila se trudila koliko god je mogla da posreduje, ali Aurora, izgleda, nije bila spremna da prede preko našeg sukoba. Elora se osećala bolje, pa nam se jednog popodneva pridružila. Mislila sam da će to pomoći, ali nije. Aurora nije peckala mene, peckala je Eloru. A kad nije to radila, obe su peckale mene. Veći deo večeri provela sam u biblioteci s Dankanom i, što sam podrobnije mogla, proučavala način života Trilova. Pronašla sam rečnik trilskog jezika i neprestano sam ga prelistavala dok sam pretraživala stare dokumente. Bilo je nemoguće odgonetnuti šta neka reč znači pošto trilski ne koristi engleski alfabet. Na primer, reč trilski izgleda ovako — TpbiAAnu. S malom stonom lampom kao jedinim osvetljenjem u sobi, sedela sam za stolom, nosa zabijenog u knjigu.

Dankan je bio kod polica i pretraživao je čitave hektare knjiga da bi pronašao one koje su po njegovom mišljenju najbolje. Bolje je poznavao njihovu istoriju od mene, ali ne mnogo. „Radite dokasno?", upitao je Fin i tako me preplašio da sam gotovo vrisnula. Stajao je kraj ivice stola i nisam čak ni čula kada je ušao. ,,Da, valjda." Zurila sam u izbledele stranice knjige da ne bih gledala u njega. Nisam razgovarala s njim otkad sam se poljubila s Lokijem. Na neki uvrnut način, imala sam osećaj da sam ga prevarila. To je stvarno bilo biesavo, s obzirom na to da sam verena s Touvom i da je sve što smo Fin i ja imali odavno završeno. To mi je savršeno stavio do znanja. „Moram otići da nešto proverim", reče Dankan i pode ka vratima. Nije morao, pošto sam sumnjaia u to da je meni i Finu potrebna privatnost, ali lepo od njega što je pokušao. Uputio mi je osmeh pun nade pre nego što je izašao i ostavio me samu s Finom. „Šta tražiš?", upita Fin i klimnu glavom ka gomili knjiga na stolu. „Bilo šta. Sve." Slegla sam ramenima. „Mislila sam da je vreme da saznam nešto o svojoj istoriji." ,,To je veoma obimna istorija", odvrati Fin. ,,Da. Upravo to i otkrivam." Naslonila sam se ledima na stolicu da ga pogledam. Pod mutnom svetlošću

lampe, veći deo lica mu je ostao u senci, ali izraz na njemu svejedno nisam mogla pročitati, pa nije ni bilo važno. „Veridba je sutra", rekao je. „Zar ne bi trebalo da se na spratu lickaš i sreduješ s Vilom?" ,,Ne. To ću sutra ujutru", uzdahnula sam, pomislivši na dugačak dan koji me je sutra očekivao. „Kad smo već kod toga, čestitanje bi bilo na mestu." „Stvarno?" Zatvorila sam knjigu koju sam čitala i ustala. Nisam više želela da mu budem tako blizu, pa sam prišla polici i odložila knjigu. Nisam bila sigurna jesam li odabrala pravo mesto, ali trebao mi je izgovor da se pomerim. „Udaješ se", rekao je hladnim i jednoličnim glasom. „Prikladno bi bilo da ti čestitam." „Kako god." Snažno sam ugurala knjigu na mesto i okrenula se ka njemu. ,,Ne možeš da se ljutiš na mene što ti pružam podršku", nastavio je, a u glasu mu se osećala neverica. „Mogu da se ljutim na tebe zbog čega god hoću." Naslonila sam se na policu. „Ali uopšte te ne razumem." „Sta tu ima da se razume?", upitao je. „Umalo da mi otkineš ruku samo zato što si mislio da flertujem s Lokijem. Ali udajem se zaTouva, a ti se prema nama ponašaš kao da se ništa ne dešava."

,,To je potpuno drugačije", odmahnuo je glavom. „Vitra nije dobar za tebe. Povredio bi te. Touv ti je suden." „Suden?", podsmehnula sam se. ,,Za njega si me štitio? Hteo si da budeš siguran kako me niko neće uprljati pre nego što pripadnem Touvu?" ,,Ne, naravno da nije tako. Jednostavno sam te štitio. Tvoj dobar glas, sliku o tebi." ,,Da. Znači, to si radio dok si mi gurao jezik u grlo?" ,,Ne znam zašto se uvek trudiš da budeš tako prosta." Nezadovoljno je spustio pogled. ,,Ne znam zašto ti uvek moraš da budeš tako ispravan!", uzvratila sam. „Možeš li barem jednom da mi kažeš kako se zaista osećaš? Udajem se za drugog! Zar te nimalo nije briga?" „Naravno da me je briga!", povika Fin, sevajući očima. „Misliš da me ne ubija kad te vidim s njim? Kad znam da će ti sutra, pred svima, staviti prsten i pred svima obznaniti da ćeš biti njegova? Zauvek?" „Zašto onda nešto ne preduzmeš?", pitala sam dok su mi se oči punile suzama. „Zašto barem ne pokušaš da me sprečiš?" „Zato što će se Touv brinuti o tebi. Braniće te." Fin s mukom proguta. „Moći će sve da obavlja za tebe, sa tobom, što ja nikada ne bih mogao. Zašto da ti to oduzmem?"