Rastrzana

Poglavlje 20 (Dinastija)

Tomas je prvi uleteo, ali već sam Eloru bila spustila na zemlju. Grčila se gotovo kao da ima manji napad, ali se nije probudila. Cučnula sam pored nje, i Tomas me odgurnu da može da joj pride. Naslonila sam se na kauč i posmatrala njegove pokušaje da je oživi, i molila sam se da mi majka bude dobro. „Vendi", obrati mi se Fin, a nisam ni čula kadaje ušao. Pogledala sam ga kroz suze koje su mi zamagljivale vid, i pružio mi je ruku. Prihvatila sam je i pustila ga da me podigne na noge. „Dovedi Auroru Kroner", naredi Tomas Finu. „Odmah" ,,Da, gospodine", klimnuo je Fin glavom. I dalje me je držao za ruku i poveo me je iz sobe. Hodao je brzo jer je vreme bilo ključno. Imala sam utisak da su mi noge obamrle, kao da su bile od gume, ali prisilila sam ih da požure za njim. „Idi i pronadi Touva i Vilu. Cak i Dankana", rekao mi je kad smo stigli do glavne dvorane. „Doći ću kasnije po tebe." „Sta nije u redu s Elorom?", pitala sam. „Nemam vremena, Vendi." Odmahnuo je glavom, sa bolom u očima. „Pronaći ću te kad budem imao šta da ti kažem."

„Idi", klimnula sam glavom da ga požurim. Istrčao je kroz ulazna vrata, ostavljajući me u predvorju, samu i uplašenu. Dankan me je pronašao tačno tamo gde me je Fin ostavio. Cuo je da se Elora onesvestila od drugih tragača, koji su prešli u vanredno stanje. Cula sam ih kako jurcaju po palati, ali sve je to bilo sporedno. Moja majka možda umire. Dankan mi predloži da odemo do moje sobe, ali nisam želela da budem tako daleko. Morala sam da čujem ako se nešto desi. Seli smo u dnevnu sobu, i on pokuša da me uteši, ali uzalud. Fin se nekoliko trenutaka kasnije vratio s Aurorom i požurili su hodnikom. Haljina se vukla iza nje, i kosa joj se raspustila iz punde, lebdeći za njom dok je trčala. Ubrzo zatim stigli su i Garet i Vila. Garet side da vidi šta se dešava sa Elorom, ali Vila je sela pored mene. Obgrlila me je i neprestano me podsećala na to kako je Elora snažna. Ništa je ne može zaustaviti. „Ali... šta ako umre?", pitala sam, prazno zureći u neupaljeno ognjište ispred mene. „Neće umreti." Vila me još jače stegnu. ,,Ne, Vila, ozbiljno", ponovila sam. „Sta se dešava ako kraljica umre?" „Neće umreti." Usiljeno se osmehnula. ,,Ne treba o tome sada da brinemo."

„Samo što nisam upalio vatru", slaga Dankan da promeni temu. „To je gas, Dankane", objasni mu Vila. „Samo pritisni prekidač." „O." Dankan učini kako mu je rečeno i pojavi se jarki plamen. Zureći u Elorinu krv koja mi je zaprljala košulju, iznenadila sam se koliko sam se uplašila. Nisam želela da umre. Uvek je deiovala tako snažno, tako pribrano, i ja se zapitah koliko je u stvari bila bolesna. Danas smo se srele u salonu, a želela je da se sastanemo u radnoj sobi. Nije bila dovoljno zdrava da se kreće. Nije trebalo da stoji niti se izlaže bilo kakvom naporu, a ja sam se raspravljala s njom. Sve sam samo pogoršala. Njen osećaj dužnosti je stajao ispred svega. „Princezo", reče Fin, prenuvši me iz misli. Stajao je na vratima dnevne sobe, izobličenog lica. ,,Da li je ona dobro?" Skočila sam čim sam ga ugledala i odmakla sam se od Vile. „Traži da te vidi." Pokazao je ka njenom salonu i izbegao moj pogled. „Znači, svesna je? Ziva je? Je li dobro? Zna li šta se dogodilo? Da li je Aurora izlečila?", pitala sam. Pitanja su mi izletela prebrzo da bi na njih odgovorio, ali nisam mogla da usporim.

„Radije će ti sve sama ispričati", jednostavno mi je odgovorio. ,,To liči na nju", klimnula sam glavom. Bila je budna i želela je da me vidi. To mora da je dobar znak. Vila i Dankan mi uputiše umirujuće osmehe, ali nisu mogli da sakriju strepnju. Rekla sam im da ću se brzo vratiti, i da sam sigurna kako je sve u redu. Nisam znala je li to istina ili ne, ali morala sam nekako da im ublažim strah. Pošla sam s Finom hodnikom do salona. Koračao je sporo i odlučno. Zelela sam da potrčim Elori, ali prisilila sam se da ga pratim. Obgrlila sam se i protrljala ruke. ,,Je li ljuta na mene?", pitala sam ga. „Kraljica?" Delovao je iznenaćteno. ,,Ne. Naravno da ne. Zašto bi bila?" „Raspravljalasam ses njom kad... Da joj se nisam suprotstavljala, možda se ne bi tako... razbolela." „Ne, nisi to ti učinila", odmahnuo je glavom. ,,U stvari, dobro je što si bila s njom. Odmah si joj dozvala pomoć." „Kako to misliš?", pitala sam. „Zvala si pomoć svojim mislima." Kucnuo se po čelu. „Bili smo predaleko, i ne bismo znali da nisi to uradila. Elora bi možda bila u daleko gorem stanju da nisi bila tamo." „Sta joj je?", otvoreno sam ga upitala. „Znaš li?"