Rastrzana

Poglavlje 15 (Kapuletijevi i Montegijevi )

„Zašto si došao?", zahtevala sam da znam, a Loki mi odgovori samo podizanjem obrve. Dobio je sobu u delu gde su odaje stare posluge, a ne ćeliju kako sam očekivala. Dankan mi je objasnio kako je palata nekada vrvela od posluge, ali poslednjih nekoliko

decenija došlo je do drastičnog smanjenja u broju i menskliga i Trilova koji su tu ostajali. A to je dovelo i do smanjenja osoblja u palati. Iako nismo imali tamnicu, mislila sam da će ga držati na mestu sličnom onom u koje su mene Vitre bacile. Ali ovo je bila obična soba, ista onakva u kakvoj je spavao Fin kad je boravio ovde, samo što ova nije imala prozore. Bila je mala, ali imala je sopstveno ku-patilo i dupli krevet. Povrh svega, vrata su bila širom otvorena. Tragač je držao stra-žu malo dalje niz hodnik, ali čak nije stajao ni kod vrata. Ubedila sam Dankana da mu skrene pažnju, jer sam želela da nakratko razgovaram s Lokijem nasamo, i njemu nije bilo naročito teško da obavi zadatak. Loki se ispružio preko prekrivača na krevetu, s rukama podmetnutim ispod glave i nogama prekrštenim u člancima. Tanjir hrane je netaknut stajao na noćnom stočiću. „Princezo, nisam znao da ćeš mi doći u posetu, inače bih malo pospremio", iscerio se i neodređeno pokazao po sobi. U njoj jedva da je nečega bilo, pa nije ni bila neuredna. „Zašto si ovde, Loki?", ponovila sam. Stajala sam pred vratima, sa rukama prekrštenim na grudima. „Mislim da se kraljici ne bi dopalo kada bih otišao." Seo je, i klatio dugim nogama sa ivice kreveta.

„Zašto ne odeš?", pitala sam ga, a on se nasmejao. „Pa ne mogu da odem, zar ne?" Loki ustade i krenu prema meni. Racionalni deo mene je pomislio da treba da uzmaknem, ali odbila sam da to učinim. Nisam želela da uoči bilo kakvu slabost od mene, pa sam visoko podigla glavu, i on zastade kod vrata. ,,Ne vidim da te bilo šta zadržava." ,,Da, ali tvoja majka je najbolja u delima koja se ne vide", izjavio je. ,Ako bih pokušao da izadem iz sobe, tako bih se žestoko razboleo, da ne bih mogao da hodam." „Elora bi ti to uradila?", pitala sam, i on klimnu glavom. „Kako možeš da budeš siguran?" „Zato što sam pokušao da odem", osmehnuo se. „Nisam želeo da me telesni bol spreči da pobegnem, ali potcenio sam kraljicu. Veoma je dobra u ubeđivanju." „Kako je to uradila? Upotrebila je ubedivanje i rekla šta će ti se dogoditi ako izadeš iz sobe?", pitala sam. ,,I sada ne možeš da odeš?" „Ne znam tačno kako ubedivanje funkcioniše." Okrenuo se od mene, jer mu je razgovor postajao sve dosadniji. „Nikada se nisam time bavio." „Cime se ti baviš?", upitala sam. „Svačim pomalo", slegao je ramenima i ponovo seo na krevet. „Zašto si došao ovamo?", pitala sam. „Sta si se nadao da ćeš postići?"

„Zar nije očigledno?" Nacerio se, vragolasto kao i uvek. „Došao sam po tebe, princezo." „Sasvim sam?" Podigla sam obrvu. „Poslednji put kad su Vitre ovamo došle po mene, poslali su čitavu vojsku, a ipak smo ih porazili. Sta si mislio time što si došao ovamo sasvim sam?" „Mislio sam da neću biti uhvaćen." Ponovo je slegao ramenima potpuno neuzdrman čitavim dogadajem, kao da to što je zarobljenik nije ništa strašno. ,,To je teška budalaština!", viknula sam na njega, ogorčena ta-kvim nedostatkom zabrinutosti zbog datih okolnosti. „Znaš li da žele da te pogube?" „Cuo sam", uzdahnuo je, i zagledao se u pod. Mada, nešto mu se desilo, jer se odmah razvedrio i ustao. „Cuo sam da se zalažeš za mene." Prišao mi je. ,,To nije zato što bih ti previše nedostajao kada me ne bi bilo, zar ne?" ,,Ne budi smešan", podsmehnula sam mu se. ,,Ne odobravam ubistvo, čak ni ljudi kao što si ti." „Ljudi kao što sam ja?" Podigao je obrvu. „Misliš davolski zgodnih, vedrih mladića koji dolaze da obore buntovne princeze s nogu?" „Došao si da me otmeš, a ne da me oboriš s nogu", rekla sam, ali on na to odmahnu rukom. „Nijanse u značenju." „Ali ne shvatam zašto si otmičar", nastavila sam. ,,Ti si markiz." ,Ja sam najbliže princu što Vitre imaju", priznao je uz lukavi osmeh.

,,Pa zašto si onda, dodavola, ovde?", pitala sam. „Mene kraljica nikada ne bi poslala u misiju spasavanja." „Pustila je onog markiza da dode po tebe", naglasi Loki, misleći na Touva. „Onog koji me je bacio na zid." ,,To je drugačije", odmahnula sam glavom. „On je snažan i nije išao sam." Skupila sam oči na Lokija. „Jesi li ti došao sam?" „Da, naravno da jesam. Niko drugi ne bi bio dovoljno glup da mi se pridruži nakon onoga što se desilo prilikom naše poslednje posete." ,,To i dalje ne objašnjava zašto si ovde", rekla sam. „Zašto si se dobrovoljno prijavio za ovo, kada si znao koliko je opasno? Znašli koliko je opasno? Kad sam rekla da žele da te pogube, nasmejao si se, ali oni to stvarno nameravaju, Loki." „Previše si mi nedostajala, princezo, i nisam mogao da ne dodem." Pokušao je i ovo da izgovori na svoj uobičajeni zavodljivi način, ali njegov osmeh je odavao nezadovoljstvo. „Nemoj da se šališ." Zakolutala sam očima. „Takav si odgovor očekivala, zar ne? Da sam odlučio da dodem zbog tebe?" Naslonio se na dovratak, s unutrašnje strane, i uzdahnuo. „Draga moja princezo, imaš previsoko mišljenje o sebi. Nisam se dobrovoljno prijavio." „Nisam ni mislila da jesi", obrazi mi se blago zarumeneše. „Ako se nisi javio dobrovoljno, zašto su te poslali?"