Rastrzana

Poglavlje 26 (Uvertira)

Vila se rano izvukla iz planiranja. Rekla je da mora da večera sa ocem, ali pretpostavljam da više nije mogla da podnese Auroru. Bile smo u baJskoj dvorani. Staklena tavanica je konačno popravljena, ali prekrio ju je sloj snega, pa je unutra bilo mračno kao u pećini. Aurora me je uveravala kako će sneg biti očišćen na vreme za veridbu, kao da me je to brinulo. Hodala je po sobi i obeležavala mesta na kojima će se nalaziti stolovi i ukrasi. Pomagala sam kad god mi je to dozvoljavala, što nije bilo često. Njen jadni pomoćnik je trčkarao okolo kao lud da obavi sve što je Aurora zahtevala. Kad mu je konačno dopustila da ode, sela sam za klavir i zasvirala uvodne tonove ,,Za Elizu", pošto sam samo to znala. „Moraćeš da uzimaš časove klavira", izjavi Aurora. Imala je debelu crnu fasciklu prepunu podataka o venčanju i spustila ju je na klavir, od čega je on

zazvečao. ,,Ne mogu da verujem da ih već nisi imala. Kod kakve si to porodice živela?" „Znaš u kakvoj sam porodici živela." Nastavila sam da sviram po istim dirkama, još glasnije sad kad sam znala da joj to ide na živce. „Upoznala si mog brata." „Kad smo već kod toga", reče Aurora. Izvukla je nekoliko ukosnica iz kose, puštajući kovrdže da joj slobodno padaju. „Moraš prestati da ga zoveš bratom. Neumesno je." „Svesna sam toga", odgovorila sam. ,Ali teško je osloboditi se navike." „Ima mnogo navika kojih moraš da se oslobodiš." Provukla je prste kroz kosu. ,,Da nisi princeza, ne bih se ni trudila da ti u tome pomognem." ,,Pa, hvala ti na vremenu i brizi", promrmljala sam. „Znam da se šališ, ali nema na čemu." Otvorila je fasciklu i pregledala je. „Nemamo vremena da ti Frederik fon Elsin šije haijinu za zabavu, pa će on sutra u podne doneti svoje najlepše primerke kako bi ih prepravio za tebe." „Zvuči zabavno", rekla sam, i nisam lagala. Frederik mi je sašio haljinu za krštenje, i uživala sam u njegovom društvu. „Princezo!", prasnu Aurora. „Hoćeš li prestati da sviraš tu pesmu?"

„Naravno." Spustila sam poklopac na klaviru. „Samo je trebalo da me zamoliš." „Hvala", bledo mi se osmehnula. „Zaista treba da popraviš svoje ponašanje, princezo." „Ponašanje mi je pristojno kada je potrebno da bude", uzdahnula sam. ,Ali trenutno sam umorna, i ceo dan se bavimo ovim. Možemo li da nastavimo sutra?" „Nemaš pojma koliko si srećna što te puštam da se udaš za mog sina." Zavrtela je glavom i zatvorila fasciklu. „Nepristojna si i nezahvalna i tako neženstvena. Zbog tvoje majke smo nekoliko puta gotovo izginuli, i moj sin bi trebalo da nasledi krunu, a ne ti. Da ne gaji neku neosnovanu naklonost prema tebi, zbacio bi te i zauzeo mesto koje mu pripada." „Opa." Zagledala sam se u nju razrogačenih očiju i zaista nisam imala pojma šta na to da odgovorim. „Stvarno je sramota to što se ženi tobom." Pucnula je jezikom. „Kada bi se saznalo kako te je tragač Fin obeščastio, smejalo bi mu se čitavo kraljevstvo." Dodirnula je slepoočnicu i odmahnula glavom. „Zaista imaš sreće." „Apsolutno si u pravu." Ustala sam, stiskajući pesnice uz telo. „Zaista imam sreće što tvoj sin uopšte ne liči na tebe. Ja ću biti kraljica, a ne ti. Budi svesna svog položaja, markizo." Zapanjeno me je pogledala svojim crnim očima i zatreptala, kao da ne može da veruje. Prebledela je.

Planiranje ju je iscrplo, baš kao i mene, i na trenutak je zaboravila svoju ulogu. „Princezo, stvarno mi je žao", zamucala je. „Nisam tako mislila. Bila sam pod velikim pritiskom." „Svi smo", podsetila sam je. Pokupila je svoje stvari i promrmljaia još nekoliko izvinjenja. Izjurila je iz balske dvorane uz izgovor da mora da ide kući, i mislim da nikada nije tako brzo otišla. Nisam znala jesam li učinila dobro kada sam joj se suprotstavila, ali tog trenutka me nije bilo briga. Bilo mi je važno što sam konačno nakratko ostala sasvim sama. Bez straže oko sebe. Bez Dankana ili Touva ili Aurore. I dobro bi mi došao svež vazduh. Požurila sam da izadem pre nego što me neko nade. Da sam sačekaia, znala sam da bi neko naišao i tražio nešto od mene. Verovatno razgovor, a nije mi se pričalo. Želela sam na trenutak da predahnem. Potrčala sam hodnikom Severnog krila i izletela sam kroz spo-redna vrata na uzanu, šljunkovitu stazu oivičenu visokom živi-com. Krivudala je oko kuće, pa se spuštala niz padinu da bi se tu proširila u prelepu baštu. Sneg je prekrio sve, pa se presijavala poput dijamanata pod mesečinom. Vetrovito vreme je trebalo da uništi sve biljke, ali pla-vo, ružičasto i ljubičasto cveće