Rastrzana

Poglavlje 16 (Metier7)

„Molim?", izustila sam kada sam povratila glas. „Kraljica je pronašla vremena da te primi", obavesti me Fin. „Ali moraš da požuriš." S tim rečima se okrenuo i pošao hodnikom. Izašla sam i zatvorila vrata za sobom. Kad je to čuo, malo je usporio, pa sam pretpostavila da treba da ga stignem. „Gde je ona?", pitala sam. Nisam žurila za njim, pa se osvrnuo. „Gde treba da se nadem s Elorom?" „Odvešću te do nje", odvratio je. ,,Ne moraš. Mogu i sama da je nadem." ,,Ne smeš da ostaješ sama." Zastao je dok ga nisam sustigla, tako da sam hodala pored njega. „Ova palata vrvi od stražara. Mislim da mogu da odšetam hodnikom do Elore", rekla sam. „Možda."

Mrzela sam što moram da koračam hodnikom pored njega i pretvaram se da nisam zaljubljena. Tišina medu

7 Životni poziv (franc). (Prim. prev.)

nama je bila previše nelagodna, pa sam se potrudila da je prekinem. ,,I... kakav je osećaj raditi sa svojim ocem?", pitala sam. „Prihvatljiv", odgovorio je, ali osetila sam u njegovom glasu krutost koju je pokušao da potisne. „Prihvatljiv?" Pogledala sam ga u potrazi za bilo kakvim znakom koji bi mi odao kako se zaista oseća, ali njegovo lice je bilo bezizražajno. Njegove crne oči su gledale pravo napred, a usne su mu bile stisnute u tanku ravnu liniju. ,,Da. To je prikladno objašnjenje." „Jesi li blizak sa svojim ocem?", pitala sam, i kad nije odgovorio, nastavila sam. „Čini mi se da si blizak s majkom. Barem je njoj mnogo stalo do tebe." „Teško je biti blizak s nekim koga ne poznaješ", oprez-no je rekao. „Otac je veći deo mog detinjstva bio odsutan. Kad je počeo više da se zadržava, ja sam morao da odem na po33 sao. „Dobro je što sada možete da budete jedan kraj drugog", primetila sam. „Možete zajedno da provodite vreme." „Mogao bih da ti dam isti savet kada je kraljica posredi." Nije se okrenuo ka meni, ali uhvatila sam ga kako me postrance gleda, a u očima mu je tinjalo nešto vragolasto, nasuprot ledeno izgovorenim rečima.

„Čini mi se da je tvog oca mnogo lakše upoznati nego moju majku", pobunila sam se. „Deluje mi barem malo čovečnije." „Znaš da se to ovde smatra uvredom", podsetio me je. ,,Mi se borimo protiv toga da se ponašamo kao ljudi." ,,Da, vidim", promumlala sam. „Žao mi je zbog dogadaja na odbrambenom sastanku pre neki dan." Spustio je glas i govorio tiho, zaverenički, kao i uvek kada smo sami. „Nisi ti kriv. U stvari, priskočio si mi u pomoć. Dugujem ti zahvalnost." ,,Ne slažem se sa onim što su tamo rekli." Usporio je i zaustavio se ispred teških vrata od mahagonija. „Kako su krivili tebe i tvoju majku zbog onoga što se ovde desilo. Ali ne želim da im zameriš. Samo su uplašeni." „Znam." Zaustavila sam se pored njega i duboko udahnula. „Mogu li nešto iskreno da te pitam?" „Naravno", rekao je, ali zvučao je kao da okleva. „Misliš li da bi bilo bolje da podem s Vitrama?", pitala sam. Oči mu se raširiše, i pre nego što je stigao da odgovori, žurno dodadoh: ,,Ne pitam da li je najbolje za mene, i želim da ostaviš osećanja po strani, ma kakva ona bila. Da li bi za Trilove, i za sve koji žive ovde u Fereningu, bilo bolje kada bih prešla Vitrama?" „Upravo zbog činjenice da si spremna da se žrtvuješ za svoj narod treba da ostaneš ovde." Duboko mi se

zagledao u oči. „Moraš da ostaneš. Svima si nam potrebna." S mukom sam progutala pljuvačku i oborila pogled. Obrazi su mi goreli, i mrzela sam činjenicu da mi se to dešava zbog običnog razgovora s Finom. „Elora te čeka unutra", tiho je dodao. „Hvala", klimnula sam glavom i, ne gledajući ga, otvorila vrata i uvukla se u kancelariju. Nikada ranije nisam bila u njenoj privatnoj radnoj sobi, ali i ona je prilično ličila na ostale kancelarije. Mnogo polica za knjige, džinovski sto od hrastovine i plišani kauč postavljen ispred prozora. Elorina slika je visila na jednom zidu i, na osnovu poteza četkicom, pretpostavila sam da je posredi autoportret. Elora je sedela na radnom stolu, a ispred nje je bio raširen svežanj papira. U ruci je držala nalivpero od slonovače, zajedno s mastionicom, i oprezno ga je nadnela nad papire, kao da se možda plaši onoga što treba da potpiše. Još ne beše podigla glavu i crna kosa joj je visila oko lica kao zavesa, pa nisam bila sigurna da li je svesna mog prisustva. „Elora, moram da razgovaram s tobom." Pošla sam ka njenom stolu. „Tako su mi rekli. Pričaj. Danas nemam mnogo vremena." Podigla je pogled ka meni, i ja gotovo ispustih krik.