Rastrzana

Poglavlje 14 (Stokholmski sindrom' )

Navikla sam se na sastanke u vezi sa odbranom posle velikog napada Vitri za vreme mog krštenja. Sastali smo se u Ratnoj sobi, u Južnom krilu. Zidovi su bili prekriveni kartama. Svuda po njima su bile razbacane crvene i zelene oznake, pokazujući lokacije drugih plemena trolova. Ogroman sto od mahagonija se nalazio na jednom kraju, a iza njega je bila postavljena tabla za crtanje. Elora i Aurora, Touvova majka, stajale su iza njega. Iz nekog razloga, uvek su zajedno vodile odbrambene sastanke. Aurora nije imala po-verenja u Elorino upravljanje kraljevstvom, ali ne znam kako je Elora podnosila to što joj Aurora oduzima makar i delić upravljanja. Stolice su ispunjavale ostatak prostorije, i uglavnom su bile rasparene, jer su bile donete iz drugih soba da

5 Pojava da se žrtva, usled dugog zatočeništva, veže za svog taraničara i čak počne opravdavati njegove postupke. (Prim. prev.)

popune prostor. Naše majke su vodile sastanak, pa smo Touv i ja uvek dolazili prvi. To nam je davalo prednost, jer bismo se sakrili pozadi. Pristiglo je onih dvadesetoro koji su obično prisustvovali sastancima: Garet Strom, Vilin otac i mogući dečko moje majke; kancelar, nadut, debeo čovek koji me je gledao tako da mi se koža ježila; Noa Kroner, Touvov večito ćutljivi otac; i nekoliko drugih markiza i njihovih žena, i tragači. Ali soba poče da se ispunjava više nego obično. Ljudi koje nikada pre nisam videla pohrliše u sobu, kao i još tragača. Nijedan tragač nije seo, zbog ograničenog broja mesta. Dankan je stajao iza mene, uprkos tome što sam ga barem tri puta pozvala da sedne. Vila ulete nekoliko trenutaka pre nego što je sastanak počeo, i probi se kroz krcatu prostoriju. Njene narukvice su zveckale dok je zaobilazila tragače, i vedro mi se osmehnula pre nego što se spustila na stolicu do mene. „Oprostite što kasnim." Popravila je suknju, povlačeći je do kolena. Sklonila je kosu sa očiju i osmehnula nam se. „Jesam li nešto propustila?" „Ništa se još nije dogodilo", odgovorila sam joj. „Ima mnogo ljudi, zar ne?" Osvrnula se po prostoriji. Njen otac pogleda u nas, i ona mu mahnu. „Zaista ima", složila sam se. Stolica ispred mene je bila prazna, pa ju je Touv ljuljao napred--nazad koristeći svoje sposobnosti.

Gomila mu je obično smetala. U njegovoj glavi je bilo previše buke. Kad je upotrebljavao svoje sposobnosti za pomeranje predmeta, slabila je sposobnost da oseća ostale, i statika koju oni odaju se utišavala. „Onda je ovo zaista nešto važno?", upita Vila i spusti glas. Cula sam da poznaješ Vitru kojeg su uhvatili." ,,Ne poznajem ga." Provrtela sam se na stolici. „Videla sam ga kada sam bila kod Vitri. Ništa bitno." „Jesi li ga ti savladao?", upita Vila i pogleda u Dankana. Pitala je njega, a ne mene, da li je moj tragač nešto preduzeo. Odnosila se prema ljudima sa osnovnim ljudskim poštovanjem, i to me je oduševljavalo. ,,Ne baš." Dankan se isprsio od ponosa, ali se onda setio da sam ja branila Lokija. Postideo se i spustio pogled. „Video sam da je oborio drugog stražara i pozvao sam pojačanje. To je sve." „Kako to da te nije onesvestio?", pitala sam. Nisam imala mnogo prilike da razgovaram s Dankanom posle onoga što se desilo juče. Pitala sam se kako su uspeli da uhvate Lokija, kad je on mogao da ih onesvesti jednim pogledom. „Nije smatrao da ima potrebe." Dankan je ponovo izgledao ponosno, i ja ga pustih. „Moj izgled ga je zavarao, a ostali stražari su ga savladali." „Sta je radio kada si ga otkrio?", upita Vila.

,,Ne znam tačno." Dankan zavrte glavom. „Mislim da je virio kroz prozor." „Kao Tom koji viri6?", podigla sam obrvu. „Verovatno je pokušavao da ugleda Vendi", nezainteresovano dobaci Touv, i stolica koja je stajala ispred mene se odjednom nagnu unazad i umalo da me udari u listove. „Izvini." „Pažljivo", rekla sam, i povukla noge na sigurno. Obavila sam kolena rukama i Elora me prostreli pogledom. Nisam se pomerila, i čula sam njen glas u glavi: Princeza tako ne sedi. Nosila sam pantalone, pa sam odlučila da ne obraćam pažnju na to, i pogledala

sam u Touva. „Zašto misliš da je mene tražio?", pitala sam. „Zeli te", jednostavno je odgovorio. „Ti si princeza", naglasi Vila, kao da sam zaboravila. „Kad smo već kod toga, hoćeš li da večeras napravimo žensko veče?" „Kako to misliš?", pitala sam. „Imam utisak kao da se u poslednje vreme nismo vidale, i mislila sam da bi bilo zabavno da sredujemo nokte i gledamo filmove", nastavila je. ,,U poslednje vreme si toliko izložena stresu da moraš da se malo opustiš." „Obuka bi ti bila lakša kada bi mogla ponekad da isključiš mozak", dobaci Touv.