Rastrzana

Poglavlje 12 (Rodbina)

Šljunkovita staza se zavojito spuštala niz strmu padinu. Nisam znala idem li pravim putem sve dok nisam čula koze kako mekeću. Kad sam zaobišla krivinu, ugledala sam kolibicu smeštenu na strmini. Lozica i grmlje su je toliko prekrili da ne bih ni pomislila da je tu da dim nije izlazio iz dimnjaka. Pašnjak za koze se nalazio malo iznad litice, i bio je smešten na zaravni. Okruživala ga je drvena ograda. Dugo krzno na kozama je bilo prljavobelo.

Mada, natmureno nebo i hladnoća vazduha samo su još više prigušivali boje. Cak i lišće, koje je postalo zlatno i crveno, delovalo je izbledelo, razbacano po dvorištu oko Finove kuće. Sad kad sam stigla, nisam znala šta da radim. Obgrlila sam samu sebe i s mukom progutala pljuvačku. Da pokucam na vrata? Sta da mu uopšte kažem? Otišao je. Doneo je odluku, i to sam već znala. Pogledala sam ka palati, i razmišljala hoće li mi biti bolje da odem kući i da ne vidim Fina. Zaustavio me je ženski glas, i ja se okretoh ka kući. „Već sam vas nahranila", govorila je žena kozama. Prelazila je preko pašnjaka, dolazeći iz pravca malog ambara na udaljenom kraju dvorišta. Iznošena haljina joj se vukla po zemlji pa joj je porub bio prljav. Tamni ogrtač joj je visio sa ramena, a njena smeda kosa je bila podignuta u dve čvrste punde. Koze su se tiskale oko nje, tražeći hranu, i dok ih je nežno odgurivala od sebe, nije me odmah ni primetila. Kad me je ugledala, toliko je usporila da je skoro stala. Oči su joj bile crne isto kao i Finove i, iako je bila veoma lepa, lice joj je bilo umornije nego kod bio koga drugog koga sam ovde videla. Nije mogla imati više od četrdeset, ali koža joj je imala iznurenu, potamnelu boju, kakva ide uz težak život i naporan rad. „Mogu li da vam pomognem?", pitala je i ubrzala korak ka meni.

„Hm...", čvršće sam se zagrlila i bacila pogled na put. ,,Ne verujem." Otvorila je kapiju, cokćući na guske da ih otera, i iskoračila je napolje. Stala je metar-dva ispred mene, odmerila me očito neodobravajućim pogledom, i obrisala ruke o haljinu da očisti prljavštinu od životinja. Klimnula je glavom i ispustila duboki uzdah. „Napolju je sve hladnije", izjavila je. „Zašto ne udeš?" „Hvala, ali ja...", krenula sam da se pravdam, ali ona me prekinu. „Mislim da treba da udeš." Okrenula se i pošla ka kolibi. Stajala sam trenutak i razmišljala da li da pobegnem ili ne, ali ostavila je otvorena vrata i topao vazduh je izlazio napolje. Mirisalo je predivno na gulaš od povrća, nešto toplo i domaće i primamljivo, onako kako mi je hrana vrlo retko mirisala. Kad sam zakoračila u kolibu, već je okačila ogrtač i otišla do velike peći u uglu. Na njoj se nalazio poveći lonac, u kome je ključao taj predivan, mirisni gulaš, i ona ga promeša drvenom kašikom. Koliba je izgledala staro i skromno, baš kao što bih i očekivala da izgleda dom trolova. Podsetila me je na onu u kojoj su živeli Snežana i sedam patuljaka. Podovi su bili prljavi, sabijeni u glatku crnu površinu od gaženja. Sto koji se nalazio u sredini kuhinje bio je širok i napravljen od teškog drveta. U jednom uglu je bila naslonjena metla, a u svakom okruglom prozorčiću

nalazila se saksija sa cvećem. Kao i cveće u bašti kod kuće, i ovo je cvetalo u ljubičastoj i ružičastoj boji, iako im je već odavno prošla sezona. „Hoćeš li ostati na večeri?", ponudila je, sipajući nešto u lonac na peći. „Molim?", pitala sam, iznenadena pozivom. „Moram da znam." Okrenula se da me pogleda, i obrisala ruke o haljinu od začina. „Moraću da napravim rolnice ako treba da nahranim još jedna usta." „O ne, nisam gladna." Odmahnula sam glavom, čim sam shvatila da to nije poziv. Uplašila se da ću se nametnuti njoj i njenoj porodici za ručak, i stomak mi se kiselo zgrčio. „Mada, hvala vam." ,,Pa šta onda želiš?" Stavila je ruke na kukove, a oči su joj bile crne i nepopustljive baš kao i Finove kada se uznemiri. „Sta? Vi...", zamucala sam, iznenadena otvorenošću njenog pitanja. ,,Vi ste me pozvali da udem." „Sunjala si se okolo. Znam da nešto tražiš." Dohvatila je krpu sa metalnog lavora koji je služio kao sudoper, i obrisala je sto iako nije delovao prljavo. „Radije bih da kažeš šta hoćeš i da završimo s tim." „Znate li ko sam ja?", tiho sam je upitala. Nisam želela da prikazujem nikakvu nadmoć, ali nisam razumela zašto se tako ponaša. Cak i ako zna da sam princeza, nisam shvatala zašto je tako osorna.