Moj Raj ili Pakao

Prvo poglavlje

Ana

Krenula sam iz kluba proklinjajući svoju najbolju drugaricu Emu.

Kako samo može biti sa drugim tipom svako vece posebno u poslednje vreme jer naš grad nije više siguran kao pre.

A i ja sam luda jer joj uvek na kraju popustim kada su u pitanju izlasci.

Još sam luđa jer idem sama kroz prazne ulice u poslednje vreme mnogo tamne, sumorne nekako strašne.

Pre sam rado posle izlaska šetala do kuće, ali sada se dešavaju mnoge čudne stvari, ljudi nestaju, neki osvanu ili mrtvi ili ih nikad ne pronađu.

Ne kažem da nikad nije bilo nekog zločina ali zadnjih nekoliko meseci se toliko desilo kao što nije zadnjih pet godina.

Napadi se dešavaju samo noću a ljudi koji su napadnuti i pronađeni da nema zubnog kartona ne bi ih mogli prepoznati.

A oni retki koji nisu unakaženi nemaju kapi krvi u sebi.

Kažu napadaju ih životinje ali ovo je New York kao da ovde ima divljih životinja ili nečeg sličnog.

Pokoji pas ili mačka koji lutaju gradom ali nista više.

O čemu ja uopšte razmišljam dok hodam ovim sumornim ulicama u neko vreme posle ponoći, strašno.

A i gde je taxi kada ti treba, ima ga kada mi ne treba a sada ni za leka.

Zvala sam ali kažu najranije tek može doći za četrdeset i pet minuta.

Zbog čega ne znam ali nije nešto ni gužva tek poneki auto prodje.

Prosto je grad zamro zbog svih tih dešavanja, a obožavala sam ga jer je uvek živ i uvek se nešto dešava.

Nisam daleko od kuće ali sve više i više me hvata neka neopisiva jeza koja mi se spušta niz kičmu.

Kao da me neko posmatra, okrećem se oko sebe ali oko sebe vidim samo tamu, nema nikakvog pomeranja, spuštanja, nečijih koraka, samo mrtva tišina.

Strah me obuzima, svetlost samo daju svetiljke pored puta, svetlo koje se menja sa tamom.

Što više ubrzavam sve me više hvata strah i sve više osećam nelagodu. 

O Bože, ako stignem živa i zdrava do kuće Ema ima da mi plati za ovo i to dobro ima da mi plati.

Nema više ni izlazaka za mene, ništa, ima da sedim kući u četiri zida kao dobra devojčica.

Ovo mi se nimalo ne svidja, uopste mi se ne svidja, ova tišina, previše je tiho.
O Bože molim te da stignem kući u jednom komadu.

A ni štikle više neću obuti nikada u životu, ja i štikle, volela bih da sada imam patike i trenerku a ne ovu kratku haljinicu.

Zašto mi ništa ne ide na ruku.

- Ćao, lepotice!

Vrištim iz sveg glasa koliko mogu, a ovaj dečko se samo smeje, kao da uživa u mom strahu.

Povlačim korak unazad a on korak unapred.

- Kuda lepotice?

Ne mogu da verujem osim što izgleda strašno, on je prelep.

O čemu ja to mislim ne mogu da skrenem pogled sa njegovog prelepog lica.

A on je opasan jako opasan, ruke mi se tresu, glasa nemam uopšte.

Što ja vise koraka unazad on sve mi se vise približava.

A osmeh mu je nekako zao i podmukao.

Sudaram se sa nečim tvrdim i hladnim, ne usuđujem se da se okrenem, ali sam uverena da to nije zid, osetim nečije disanje na vratu i tihi smeh u mom uvu.

- Dobar ulov Chris.

Oni o meni pričaju kao o nekoj životinji o nekom ulovu, samo da me ne siluju i ostave tu u nekoj uličici.

-Bravo momci, dobro ste obavili ovaj put posao, dosta mi je muškaraca što ste dosad hvatali.

Žena! Ovo je glas neke žene, nije valjda i ona sa njima.

Odmičem se od onog tipa što mi se ceri u uvo, gledam oko sebe, vidim da sam okružena sa svih strana ima ih desetak što muškaraca što žena, ne izgledaju mnogo starije od mene imaju oko dvadesetak godina.

Svi su lepi, nestvarno lepi, obučeni u crno većinom u kožu.

I svi se zadovoljno cere, gledaju me kao da će me pojesti.

Ovo neće izaći na dobro, nikako.

***************
Ovo mi je prva priča, a prvi deo je kratak, nadam se da ćete uživati.