Moj Raj ili Pakao

Treće poglavlje

Ana

Ovo nikako nije dobro, dok gledam njihova lica sa zlobnim osmehom sve više i više me hvata neka čudna jeza i sve jači strah.

Znam da sam gotova i da neću dočekati jutro, da je ovo moj kraj.

A nisam preživela ništa za koji mesec punim tek dvadeset, dane provodim smucajuci  se sa Emom.

Ne želim da završim kao oni ljudi, unakazena.

Odjednom se pojavilo još nekoliko njih,  ne znam odakle, ni kako samo su se jednostavno stvorili pored nas.

Kao da su pali sneba.

Više ne obraćam pažnju ni na koga, pocela sam da boljim u vrhove svojih cipela i da čekam svoju presudu, svoj kraj.

Dok mi se suze slivaju niz lice, oči su mi zamucene više ne vidim ni vrhove svojih cipela jasno, što od straha što od suza koje padaju i padaju.

Kao da će to nešto promeniti što se dešava oko mene.

Samo se nadam da ce se desiti brzo, da ništa neću osetiti, da će brzo doći kraj ovog mog bezvrednog života.

Ova neizvesnost me ubija, hoće li više uraditi to, ubiti me.

Previše ih je a ja sam samo jedna.

-Ooo, ko je to nama došao! Odlučio si da nam se pridružis? Nećeš više samo posmatrati iz senke?

Ovaj ispred mene je oduševljeno govorio, mislila sam da su oni svi zajedno, da zajedno ubijaju.

Ništa ne razumem ali i ne želim.

Ne želim da sam ovde a i ko bi normalan to hteo.

Niko!

- Chris, ovde je kraj tvojim glupostima, želim da odeš iz ovog grada i da se više nikad ne vratis! Da li ti je to jasno?

Boze taj glas, osećam toplinu kroz telo kako me greje.

On me brani, ali duplo ih je manje od njih, kako će uspeti u tome, nastradaće zbog mene.

Nemoguće je da uspeju u toj nameri.

Takozvani Chris se samo grohotom nasmejao, znala sam da ga neće poslušati iako mu je glas tako prodoran, tako mocan, obavijen autoritetom, a u isto vreme tako nežan i mio.

Stvarno sam prolupala verovatno od straha koji mi obuzima celo moje telo, od drhtaja koje osećam kroz telo i hladnoće koja me obavija iako je napolju toplo.

O  kakvim ja glupostima razmišljam, dok čekam svoju presudu od skupine poremećenih momaka i devojaka.

- Ti stvarno misliš da ću te ja poslušati? Nick, ccc onda stvarno nisi normalan ako to mislis! Mi ćemo se zabaviti a ti ako ne želiš da budeš deo toga okreni se i idi jednostavno je!

Nastao je muk, samo sablasna tišina i tama koja nas obavija.

Osećam bes od tog Nicka ili kako god vec.

Ali kako je to moguće da to osećam, njegovu toplinu i snagu, bes i nezadovoljstvo prema prema momku ispred mene.

Momak iza mene se naglo ukocio i odmakao od mene, osećam mnoge poglede na sebi kao da sam ja centar tog njegovog besa i nezadovoljstva.

Pa i jesam bolje da sam čekala onaj taxi nego što sam krenula peske kuci, koja sam ja glupaca sada ne bih se nalazila ovde u ovoj jebenoj  situaciji.

- Chris ovo je poslednji put da ti kažem! Lepo da rešimo ovo.
Ostavi devojku na miru okreni se i idi!

Ovo idi se toliko glasno proderao da sam se trgla od jačine njegovog glasa.

Zašto me uopšte i brani, ja njih ni ne znam nikog od njih.

Njega nisam ni pogledala ni njegove prijatelje nemam snage ni da podignem pogled, a i zašto bih verovatno želi ovih da se reši da bi oni mogli da nastave sa tim njihovim sranjem.

- A sta kažeš da ja provedem devojku, i odem. Tako bi obojica bili srećni, ti sto sam ja otišao a ja jer sam dobio šta sam hteo. Može?

Kako samo tako mogu odlucitivati o meni kao da sam neka stvar, kao da nisam ljudsko biće.

Ja kao da ne stojim tu, tako se ponašaju.

Odlučuju o mom životu i mojoj smrti kao da nije bitno da li ja želim umreti ili živeti.

Mada mislim da neću živeti jer ovaj Nick želi da me spasi od Chrisa da bi mogao on da me ubije.

Njih dvojica se poznaju, izgleda i to dobro, a ostali samo ćute i ne mešaju se u njihov oskudni razgovor.

Nick mi se polako približava čujem bat njegovih koraka, koji su usporeni a odmereni,  sigurni.

Osećam  njegovu toplotu, koja me sve više obavija sto mi je bliži,  njegovu sigurnost, osećaj zaštićenosti iako je nekoliko metara udaljen od mene.

- Znaš da ti to ne mogu dozvoliti! Samo odlazi Chris, ne pravi više problema.

Osećam se sigurno pored ovog momka, nisam ga ni videla samo njegove čizme u kojima su upasane crne kožne pantalone.

Ne smem da podignem pogled prema njemu iako je udaljen svega tridesetak centimetara od mene.

Osećam se kao mali poljski miš koji se zavukao u svoju rupicu pred strašnim i velikim kobcima, a on je ta mala rupica koja pruža neku vrstu sigurnosti i zaštite.

Uliva mi smirenost suze mi polako prisusuju, više ni ne drhtim toliko, kao pre.

Neki mir  prolazi kroz mene od njegove blizine i njegovog glasa koji mi neopisivo prija i budi čula koja iščekuju svaku njegovu sledeću reč. 

- Zamisli da će se to desiti!!!

Počinje se smejati i polako prilaziti prema nama, onaj strah i jeza sve više se ispoljavaju na meni sto mi je bliže.

Primakla sam se još više prema Nicku ostavljajući sve manji razmak između nas koji je već bio mali.

On je moja sigurna luka barem u ovom trenutku.

Polako mi je stavio ruku oko struka ne čineći ni jedan nagli pokret, polako prolazi prstima po mom stomaku povlačiti me skroz prema sebi.

Telo mu odiše toplotom koja prelazi na mene i kao da ta toplota stvara zaštitni balon oko nas, njegov dodir koji osećam samo sa bočne strane tela, mi prija neopisivo.

A njegov miris tako opojan.

Kao da treba da se nalazim tu u njegovim rukama, da tu pripadam, da mi je tu mesto zauvek.

Okreće se polako unazad samo gornjim delom tela, vodi nema komunikaciju sa nekim iza njega.

Kada se okrenuo prema meni ponovo, polako se saginje do mog uva, osećam njegov vreo dah na njemu.

- Ne boj se, ništa ti se neće desiti, neću dozvoliti!

Tiho mi šapuće, dok mi je usnama polako i nežno okrznuo uvo.

Taj dodir tako nežan i barsunast mi je zapalio celo telo.

- Šta Nick, šta si rekao?!

Chris se iznervirao dere.

- Misliš da ću dozvoliti da je odvedes?

Strecnula sam se od njegove jačine i intenzitet glasa.

Prodoran i besan kao sam đavo da priča iz njega.

- Sada Drew!

Nick se proderao i u deliću sekunde me obuhvatio ispod kolena dizuci me uvis prislanjajuci me na sebe.

Razni glasovi zvuče kao odjek iza nas dok sam postala svesna da se uopšte krećemo.

Čuje se samo vika i zvuci borbe iza nas dok smo se udaljili nekoliko kvartova a da toga nisam ni svesna.

Pored nas vidim samo mutne obrise zgrada dok prolazimo pored njih.

Ni jedno ljudsko bice ne može ovako da se kreće.

Šta je on onda?

********
Izvinite ako ima grešaka. Uživajte