Moj Raj ili Pakao

Drugo poglavlje

Nick

Ne znam sta je Chrisu, ni gde mu je pamet.

Ovi napadi što radi postaju sve češći i rizikuje da nas sve otkriju.

Ne razumem ga od onog događaja je prošlo više od sto godina.

Nije mu lako znam, ali nije ni meni on je to meni napravio a ne ja njemu, a ja sam mu oprostio.

On mi je jedina prava porodica, moj mlađi brat, pun mržnje i neke zlobe, znam da krivi sebe zbog toga, ali jebiga šta je tu je.

Život ide dalje.

I noćas kao i zadnjih par meseci ga pratimo, njega i tu malu skupina koju je stvorio.

Prave previše nereda, ljudi su oprezniji, ulice su noću prazne, tihe kao i naši životi.

Ali ne planiram da se mešam ne još, ali ako ovako nastavi moraću, ipak je ovo moj grad moje svetlo.

Ovde se osećam kao da je ona još uvek tu, pored mene samo da sam imao hrabrosti da to uradim pre njega ali nisam.

Onda bih stvarno bio kriv ili bi ona bila živa. I bila bi moja samo moja.

- Nick, eno ih idemo.

Drew me je trgao iz razmišljanja, na krovu zgrade u sledećem bloku stoji Chris, a skupina mu je raspoređene po okolnim zgradama.

Ima ih oko desetak, nekad više nekad manje.

Ne znam sta se dogodi sa njegovim saputnicima da li ih ubije ili ga jednostavno napuste pa ujedno napuste i grad, pobegnu što dalje od budale.

Ko će ih znati.

Previše su usredsredjeni na ulicu, u stanju pripravnosti, vrebaju plen.

Kao da im je to potrebno, kao da ne mogu da uhvate plen najmanjim pokretom malog prsta.

Igraju se, uživaju u toj igri mačke i miša, u tom strahu.

Polako im prolazimo, znam da znaju da smo tu kao i svako veče, predatorima ništa ne protiče.

Posebno ovakvim kao što smo mi, jer mi lovimo najvećeg predatora od svih ljude.

Taj njegov pogled govori mi da je iznenađen i da o nečemu razmišlja.

A taj osmeh što mu titra na usnama mi izaziva jezu duž kičme.

Ovo nije dobro, nikako nije dobro.

Samo jednom je imao takav pogled, koji nisam video više od sto godina.

- Nick zašto dugo čekaju? Dosad bi već bili gotovi!

Govori mi Ajsa, ni sam ne razumem, kao da ta osoba koju vreba je posebna samo da ne ponovi ono od pre.

- Ne znam Ajsa, čudan je.

Odgovaram joj zamišljeno, nešto im govori dok se mi polako približavamo.

- Hoćemo li se večeras umešati, ovo je predaleko otišlo.

Govori Drew zabrinuto jer i on ga poznaje kao i ja.

Bili smo nas trojica, trio otkad znam za sebe.

- Izgleda da hoćemo Drew, samo da shvatim zašto je onakav.

Oko sebe ugledam zadovoljna lica svojih saputnika, svesni su situacije kao i ja.

Znaju koliko je ovo daleko otišlo i oni ispuštaju zbog mene, a on se meni sveti nikom drugom.

Odjednom se okreće prema meni sa bolesnim osmehom na licu.

- U ovome ću posebno uživati brate.

Skočio je sa zgrade, znači igra počinje, ostali se zadovoljno cere i polako jedan za drugim skacu.

-Ćao lepotice!

Znaci devojka je u pitanju, zato je imao onaj cerek na licu, dosad je on samo muškarce birao, što njegovoj grupi nije važno.

Jer kada su pravili nered nije im bilo važno da li je muško ili žensko.

- Kuda lepotice!

Osećam strah u vazduhu kako izbija iz nje dok se polako približavam ivici zgrade, da bolje odmerim situaciju.

- Dobar ulov Chris.

Čujem onog kreteni koji im se zadnji pridružio, kojeg su stvorili.

A ona izgleda kao maleni miš dok taj kreten stoji iza nje i diše joj za vrat, kako samo mirise, čujem joj krv kako joj žubori kroz vene, kao da me priziva.

Osećam njen strah i moju preveliku želju da je zaštitim da je čuvam samo za sebe, da je zaštitim da joj ne fali ni dlaka sa glave, da bude samo moja.

Ovo nije moguće, to je ona.

I opet ce to uraditi, oduzece mi je.

Ali ovaj put to neću dozvoliti, dok se ljutnja, bes i sreća mešaju u mom umu, srcu, zbog poznaje da sam je pronašao i da moj brat hoće da je povredi, ubije...

To neću dozvoliti ne ovaj put.

Prelepa ravna plava kosa joj pada niz leđa, ne vidim joj lice ali to je ona, siguran sam.

Ovaj osećaj ne vara.

Ona devojka progovara, nešto mrmlja im ali ja je ne čujem, samo sam svestan nje i svoje krvi koju čujem u ušima.

- Vreme je, ova ne sme umreti, moramo je spasiti. Napadamo ih.

Govorim nisam ni sam siguran šta sam im rekao niti da li sam im rekao jer ne čujem svoj glas, kao da su mi usta nema zbog tog osećaja.

Samo su nemo klimnuli i skočili.

Nisu se ni trgnuli kada stali pored njih, kao da nismo tu, misle da ćemo samo stajati i pustiti ih da urade to.

Ali ovde im stajemo na kraj.

Kada je podigla svoj uplašeni pogled prema meni, oči plave kao najlepše more, pune suza, drhtaji joj potresaju telo.

Dobio sam želju da je zagrlim i nikada ne puštam ništa više ne postoji u ovom gradu, u ovom svetu, samo mi, samo nas dvoje.

********
Uzivajte