《 destiny 》

22. dio

MARIJANA'S POV

*sljedeci dan*

Lezim u sobi i odmaram dok jos mogu. Znam da ce se Destiny uskoro ponovo pojaviti.

JM: "Jebem ti rajcicu!!"

Tisina...

*nakon 3 minute*

JM: "Jebem ti piletinu!!"

Tisina...

*nakon 5 minuta*

JM: "Jebem ti vegetu!!"

Tisina...

*nakon 3 minute*

JM: "Jebem ti kasiku!!"

Ok, dosta mi je...

Ja: "Jimin, sreco, je l' to opet pokusavas kuhati?!"

JM: "Ma jebem ti kuhinju!!"

Yupp, opet je u kuhinji.
Nista od mog odmora.

Polahko ustanem sa kreveta i lagano koracajuci po hladnom laminatu dodjem do kuhinje.

Nesto je smrdilo, opet mu je hrana zagorjela.

Jimin je stajao pored kuhinjskog stola, meni okrenut ledjima, i psovao je tiho. 😂. Nisam mu ja kriva sto ne zna kuhati.

JM: "Tokom naseg braka, ti preuzimas duznost kuhanja."

Ja: "Ocigledno 😂"

Prisla sam malo blize kako bih vidjela nered koji je napravio.

O ne....nije valjda....
O jeste....uuu....mama......!!!!

Ja: "😱 pa ovo mi je bio najdrazi lonac....sada je unisten...😭 Jimin! Raskidamo! Odmah! Kako si mi mogao unistiti najdrazi lonac, idiote?!"

JM: "A daj, kupit cu ti koliko hoces takvih. To je samo lonac, Marijana."

Ja: "To nije samo lon..."

JM: "Kupit cu ti nove stikle ili bilo sta!"

Ja: "Ko jebe lonac, ajmo odmah u soping
😀"

Povukla sam ga za ruku i izasli smo iz stana.

JUNGKOOK'S POV

Sta li se desilo sa Yoongijem? Zasto je odjednom nestao? Znam da mu je Bellina smrt tesko pala, svima je nama, pogotovo meni, jer znam da sam ja kriv za to, ali opet evo me, ziv sam i tu sam. Ali zasto se on izgubio kada nam je najpotrebniji, kada imamo psihopatu za vratom koja nas zeli izbrisati sa lica Zemlje?

Uzimam jaknu, obuvam patike i izlazim vani.

Moram otici do Yoongijevog stana. Mozda tamo nadjem neke odgovore.

*nakon 20 minuta*

Hvala Bogu pa da znam da Yoongi uvijek drzi rezervni kljuc u vazni pored prozora u hodniku zgrade. Ne pitajte zasto bas tu, ne znam ni ja...

Otkljucao sam vrata i usao unutra. Yoongi ima predivan i uredan stan, za nekoga ko je veoma lijen da prstom makne i ogromna spavalica.

Otisao sam do njegove sobe i otvorio ormar da vidim da li je njegova odjeca jos uvijek tu.

Otvorio sam i vidio da je sva odjeca jos uvijek tu, uredno poslozena. Ali nesto me je iznenadilo.

PAUK!!!!!!

Ja: "AAAAAAAAAA!!!!"

Instinktivno sam se pomicao unazad i spotakao se preko necega i pao na pod.

Uh moja glava! Ouch...

Pogledao sam malo ulijevo i vidio neki papiric sa porukom.
Uzeo sam ga i jasno sam mogao vidjeti sta pise.

'Bilo mi je zadovoljstvo upoznati Leu.
                                                    - D'

DESTINY! LEA! NE....

Podigao sam pogled da vidim na sta sam se spotakao maloprije.

Moje vec prestrasene oci je docekao jos gori prizor.

Lea je bila na stolici, zavezana, u nesvijesti. A pored nje, crna ruza.