Ružičasti zraci Sunca su lagano bacali svetlost na podnožje brda sa planinskog prevoja otkrivajući lepotu starog arapskog grada Mardina na jugoistoku Turske. Kamene zidine okeraste boje na ogoljenom brdu sijale su drevnom lepotom stvarajući osećaj prisutnosti daleke prošlosti i početak nestvarne priče poput najlepše bajke. Začu se poj mujezina praćen zvonjavom crkve Sv. Đorđa otkrivajući čudesan svet isprepletan različitostima a tako skladan i prožet mirom. Efendi Ismail je laganim hodom išao uskim sokacima silazeći ispod niskih volti popločanim uličicama zagledajući visoke zidine. Mnogo godina je prošlo od kada je bio u svom rodnom gradu, čežnja za Mardinom je plamtela u njegovom srcu i došao je ispuniti poslednju želju da još jednom oseti lepotu i surovost ovog mesta. Oči su željno upijale svaku neravninu zidova, svaka vrata i kitnjaste prozore ukrašene čipkastom rezbarijom kamena i kovanog gvožđa. Grad je još spavao, mogao se jasno čuti poj ptica i šuštanje krila golubova u brišućem letu iznad njegove glave...lepota zvukova koju nikada nije zaboravio noseći ih duboko u duši čekajući trenutak da im se vrati. Pojavi se iza ćoška visoki minaret Ulu i on se nasmeši...jutarnja molitva je izvukla iz tople postelje njegove sunarodnike, srce mu zaigra kada se seti koliko mu je ovo nedostajalo u tuđini. Napokon je bio tamo gde pripada, stopi se sa ostalim licima i pognute glave pridruži se umirujućem zveckanju brojanica praćenim melodičnim glasom verskog starešine. Izdiže se za trenutak iznad mase i utonu u sećanje ponavljajući reči molitve.
-Ismail, ne znam čemu ta odluka? Vraćaš se u Mardin daleko od lekara, u deo Turske koji je još uvek zaostao i nerazvijen. Dobro znaš da ti je medicinska pomoć preko potrebna. Uz pomoć njih si uspeo prevazići par kriza ali ovde u Americi, ne znam kako će doktor Džonson prihvatiti tvoju odluku?
-Hafa...sve je sređeno, rekao sam doktoru da odlazim. Nije mu bilo pravo ali to je želja mog srca...siguran sam da će odlazak u Tursku biti daleko delotvorniji od svih lekova koje sam popio zadnjih pet godina.- bio je neumoljiv, prvi put nakon dvadesetšest god skladnog braka.
Gledala ga je sa strahom u očima svesna da odluku neće promeniti. Volela ga je isto kao i prvog dana i nakon svih godina, verna i odana. Živela je život satkan od ljubavi.
Upoznali su se u juvelirnici, jednoj od najpoznatijih u Čikagu. Došla je sa ocem kupujući majci poklon za godišnjicu braka. Mlad, zgodan sa očima boje Mardinskih noći privukao je njenu pažnju svojim gospodskim držanjem. Bila je to ljubav na prvi pogled...prešli su trnovit put do ostvarenja svojih snova ali isplatilo se. Nikada joj nije dozvolio da se pokaje što mu je postala žena, voleo je iskreno i duboko obasipajući je pažnjom. Izrodili su dvoje dece i svaki trenutak posvetili njihovoj sreći stvarajući magičan svet istinskih i dubokih osećanja. Imali su lep imetak sa pozamašnim kontom u banci zahvaljajući Ismailovom radu. Četiri zlatare na prestižnim mestima donosile su lep prihod koji se godinama uvećavao zbog pametnog ulaganja i nepotrebnog rizika. Svoje umeće je preneo mladim ljudima, umetnicima sa Istoka gladnim znanja i željnim uspeha. Dva Sirijica i jedan Istanbulac izrađivali su nakit koji je i laika ostavljao bez daha...svaki komad je nosio u sebi lepotu orjenta.
-Asis...halo, čuješ li me?-mlada devojka je nervozno lupkala negovanim noktima po kožnom volanu.
-Čujem te...ovde je gužva. –dubok glas pomilova njeno uho.
-Ja sam krenula ka aerodromu, stižeš?
-Dušo, nema šanse. Ostajem još dva dana zbog posla. Naći ćemo se u Mardinu. Ne ljuti se, odužiće ti se brat. –sasu na brzinu i poklopi vezu.
Nera pogleda besno u telefon, još jedna njegova smicalica i naravno kao i uvek ostala je kratkih rukava. Obožavala je brata ali njegova opuštenost je ponekad prevazilazila svaku meru. Uzdahnu i pogleda kroz tamno staklo naočara u semafor, zaškripa gumama izbacujući bes i krenu prema aerodromu. Ništa joj nije bilo jasno kada joj je otac rekao da želi ostatak života provesti u Mardinu. Šokirana njegovom odlukom prekinula je odmor i došla u porodičnu kuću tražeći odgovor koji nije dobila sem nekog nejasnog objašnjenja tipa „svima je zapisana sudbina koja nas vodi jer ona jedino zna želje našeg srca". Lično nije verovala da postoji nešto izvan realnog i opipljivog, stajala je obema nogama na zemlji uzimajući sve od života bez griže savesti verujući da tako treba. Oca je smatrala sanjarem i umetnikom koji je uspeo svojom kreativnošću stvoriti carstvo „Ozetkinovo zlato" ali jednim u moru istih koji nisu imali sreće. Njen život nije htela zasnivati na veri o sreći, sve što je naučila bilo je radom i trudom...britkog uma, oštrog jezika i kapriciozna dobro je prolazila boreći se za svoje mesto pod Suncem. Istina, nije mogla osporiti veliku finansijsku pomoć roditelja i lagodan život koji joj je prijao i ispunjavao svaku želju. Odselila se sa osamnaest godina u San Francisko i zaposlila u maloj građevinskoj firmi kao potrčko. Nakon pet godina je bila jedna od retkih čiji su projekti niskogradnje bili na ceni. Karijera joj je išla uzlaznom linijom sve manje je ovisila o roditeljskom novcu i počela se osamostaljivati. Kreirala je radno vreme kako je htela shodno svojoj inspiraciji i volji. Nekada je radila danima izlazeći samo na sat vremena do stana da bi se istuširila i skuvala jaku kafu koju je obažavala piti uz tanku kubansku cigaretu. Jedini porok koji je imala. Vitka, duge smeđe kose i očiju privlačila je pažnju svojom osobenošću. Mačkasti oblik njenih očiju i senzualne usne lepile su poglede muškaraca, divlji sjaj njenog pogleda je bio izazov za svakog koje imao hrabrosti da joj priđe. Dve propale veze sa mlakonjama i pogodak pre par meseci. Luis muškarac snova...macho, dovoljno lud i svoj dobio je čistu devetku na skali od jedan do deset. Veza koja je bila nalik vremenskoj prognozi od umereno oblačnog do olujnog završetka dana. Raskidi, strasna pomirenja činili su je živom, sa njim je proživljavala sve ono o čemu je samo slušala od prijateljica. Zbog njega joj se nije išlo u Mardin, strah da će ga izgubiti okupirao je svaku njenu misao jer takav muškarac nije dugo ostajao sam. Ljubomora je otvarala onu tamnu stranu srca izjedajući je i stvarajući je nesigurnom. Ipak, prevagnula je neizmerna očeva ljubav, njegova požrtvovanost i nežnost, želeo je sa decom podeliti lepotu njihove postojbine, pokrenuti u njima draž jednog predivnog mesta u sasvim drugoj dimenziji, oplemeniti njihove osećaje mirom i tišinom, izazvati želju za iskonskim, uvesti ih u veličanstvenost moći sadašnjeg trenutka. Jedino tamo nije postojala prošlost niti budućnost, sve što je važno je u sada, ovog momenta, jedan udah i izdah i osećaj kako krv struji venama u slatkom nemiru očekivanja nečeg magičnog a tako jednostavnog.
-Gospođice Ozetkin dobro došli...auto vas čeka ispred zgrade. – ljubazan službenik joj pruži ključeve i osmehnu se ispod tankih brkova.
Jedva je dovukla kofer do izlaza naglas negodujući što nije pristala da je dočekaju na aerodromu. Želela je sama doći do Mardina neometana pričom i sugerisanju na šta da obrati pažnju. Utiske je uvek želela preživljavati u samoći stvarajući sopstvenu sliku ili mišljenje u glavi. Iz tih razloga nije rekla tačan dan dolaska jer se ježila od svečanosti i pompeznih dočeka. Znala je da majka sve više pati od bolova u kolenima i da je ocu sve gore, srce mu slabi svakim danom sve više.
Sela je u crni kamionet i krenula put Midjata. Uključi GPS i zakloni oči naočarima štiteći se od jakog Sunca. Nepregledna dolina obojena tamnim zelenilom mladog žita oivičena ogoljenim sivim brdima izazva oduševljenje kod Nere. Od kurturološkog šoka kada je kročila u Tursku ovo je bio raj na zemlji. U daljini se dizao oblak prašine i to joj privuče pažnju...iza prevoja na padini planine stado koza je u trku silazilo do svežeg rastinja jedva se nazirući od sitnih čestica posne zemlje koja se dizala toliko visoko vidljiva kilometrima daleko. Put je bio odličan i ona pusti brzinu uživajući u toplom vetru koju je priljio po licu poigravajući se sa kosom i tankom svilenom bluzom. Ispred nje puče pogled sa stenovitim uzvišenjem i grad kao iz bajke. Kockaste kuće zlatnožute boje sa minaretima poslagane uz samo brdo podsetiše je na ulaz u raj. Tabla je pokazivala da je u Mardinu. Oduševljeno je gledala mesto koje je teklo njenim venama prvi put se suočavajući sa njim...kamene kaskade i prozori koji svetlucaju na popodnevnom Suncu šepurili su se u raskoši čipke stare stotinama godina. Ogromne terase na krovovima krile su divane i krevete koji su služili za spavanje u vrelim letnjim noćima. Nera oseti čudan nemir jak i privlačan, zadrhta za trenutak od uzbuđenja i shvati po prvi put istinu o kojoj je otac govorio o mestu u kojem je rođen. Polako je klizila uskim kaldrmisanim ulicama zaštićena od jačine Sunca zbog visine kamenih zidova, senovite i puste krile su iza zatvorenih vrata svoje priče i život koji je pulsirao u toplom i opojnom vazduhu. Zaustavi se ispred kuće sa visokim prozorima okovanim gvožđem...velika gvozdena kapija se otvori i ona uđe u dvorište. Ugasi motor i za trenutak ostade zagledana u nepostojeću tačku pokušavajući da smiri lupanje srca, neverovatan osećaj pripadnosti i stapanja sa nepoznatim mestom užasnu je svojom magijom koja je obuze na brzinu, neočekivano i potpuno nespremnu.
-Neraaa... stigla je tatina devojčica, hajde Hafa! – žurio je niz stepenice Ismail šireći ruke baš kao nekad kada je bila mala.
Uletela je bez razmišljanja u njegov zagrljaj stežući oca čvrsto oko vrata dok su joj suze klizile niz lice.
