Ain't My Fault

shvatila sam nešto

     Nisam uopšte planirala ovo poglavlje,samo sam shvatila nešto dok radim matematiku (da li ste i vi primetili da stalno dobijam neke ideje dok učim?) i samo mi je palo na pamet "a da ja lepo napišem poglavlje na ovo?"

  I ajd što da ne.Upravo mi je palo na pamet šta bih,eto, htela postići ovim poglavljem.

  Upravo sam shvatila koliko u stvari treba da budem ponosna na sebe i da se divim.

  Zašto?

  Mnogi,čak i neki moji baš bliski prijatelji ne znaju moju priču od onog dana kada sam ugledala svetlost dana i backround i iskreno,ne nameravam baš da iznosim detalje.

Imam utisak da bi čak i dosta ljudi bilo u fazonu "de ne kmeči tu,šta je tebi moglo da se desi."

  Priznajem,tamo negde u svetu ima na milione ljudi koji imaju užasne probleme ili tešku životnu priču.

  Ali svaka priča je teška na svoj način i da je za nekoga nečija priča "bezveze" samo zato što je taj neko imao goru ili suroviju priču.

  Jedanput sam drugarici ispričala jedan deo moje priče.

  "Tako mi je žao"
   "Nisam znala da ti se tako nešto desilo"

I evo razloga zašto sam zahvalna i ponosna na sebe.

Ja sam iz svih ovih govana izašla kao pozitivna osoba.Osoba koja se smeje.Osobu koji ljudi vole i govore "šta bih ja bez tebe?"Kada vam to neko kaže,osetite neverovatan osećaj.

  Lepo je kada znate da vas neko voli i da ste mu bitni.

I na primer,nešto što mojoj drugarici nije jasno,a boga mi ni meni:

Kako ja to zaboravim ljudima koji su me povredili  i gledam najbolje u njima.

Ne znam ni ja.Možda zato što me sećanje na prošlost čini tužnom,a ja ne želim da budem tužna.Želim da se smejem.

A što se tiče ovog drugog-možda zato što znam da svako ima dobru iskru u sebi koliko god na primer to poricao ili prikrivao.Želim da vidim ono najbolje u ljudima.Želim da nađem opravdanje za nečije postupke.I znate šta?

  Drago mi je što sam takva.Hvala ti.❤️

   Naravno,ima tu osoba u kojima jednostavno ništa dobro nisam pronašla.Ali apsolutno ništa.

I isto ima jedna osoba prema kojoj osećam bes,a ujedno ga i volim i cenim.

Moj tata.Osoba koja prema meni nije bila onakva kakva je sada.Osoba zbog koje je mene moja majka htela da pošalje kod psihologa.Osoba koja me je bezbroj puta povredila,a ja ipak pređem preko toga.Osoba koja je činila loše i drugima.Ali on je i dalje moj tata.I da,bolji je.Puno.Ali i dalje mislim i ljuta sam na njega sto pre nije bio ovakav kakav je sada.

To mu ne opraštam.

I eto.Volim sebe što sam posle svih sranja i dranja ovo što jesam.

Bezbroj puta ti hvala što si povrh svega nasmejana i pozitivna ludača.

Hvala ti što ne dopuštavaš da ti prošlost određuje budućnost i da te sputava i što ne tražiš opravdanja.

Hvala ti❤️

celo ovo poglavlje sam preplakala