Ain't My Fault

loše se osećam

 
    Ćao ljudi,šta ima kako ste?

Ja nažalost,nisam dobro.I verujte mi da više od svega želim da izađem iz ove depresije,pakla,jer ovo nisam ja!

Ja sam nasmejana,pozitivna i luda devojka koja,eto,misli samo pozitivno i ne voli negativnost.

A sada je od toga ostala samo psihički luda devojka.

Sinoć se dogodilo nešto (još uvek ne znam hoću  li reći šta se zbilo) što me je učilo veoma tužnom,a i besnom.

Osoba jedna je u pitanju.Čiji odnos nije prijateljski i osoba koja ne mari šta piše.Misli da ga volim,a tako nešto piše.

Ma ni ne znam da li misli da ga volim.Ja znam da ga ne volim,ali znam da sam nažalost,vezana za tu osobu i smrtno želim da ga pustim,ali znam da će mi biti teško ako to uradim,ma šta on rekao.

Znate onaj osećaj kada vam  neka osoba znači,za koju ste vezani,a toksična je,i morate da je pustite,ali ne želite da je pustite iz razloga zato što se plašite.

Plašite se gubitka te osobe i radije ćete biti povređeni nego da je pustite.

Znate da je rešenje da je pustite,ali ne možete.Teško je.

I sinoć je kap prelila čašu.Gledala sam kroz prste na njegove ispade,ali sada znam,moram i želim sve da mu kažem.Kažu mi drugarice "ma bre samo izbriši sve poruke i odprati ga i tjt".Iako to zvuči lako,zapravo je teško.Meni je jednostavno lakše da mu sve u facu kažem to što mislim jer je to jedini način da moja duša bude mirna.

Krenula sam da se tresem.Ruke su mi bile ledene i znojile su mi se šake,da na kraju ne bih mogla da ih pomerim jer su bile previše labave.Nisam mogla da se nadišem vazduha.A onda je krenulo najgore.

Plač.Suze.Nisam plačljivica,ali kada plačem,plačem zbog nečega što mora ozbiljno da me povredi,jer sam jaka osoba.Ali i mi jaki pokleknemo kad tad.

"Ti nisi vredna.Služiš samo da te izigraju i šutnu,ne vrediš ni za šta više,plaćaš grehe svog oca,ona je i lepša,ti si nikakva,kao klošar,shvati da nisi dovoljno dobra!"

Slomilo me je to.Kao ulje na vatru,so na krvavu ranu,moj prijatelj je mislio da nisam ozbiljna,te je sve okreno na šalu što me je sve više povredilo i učinilo da se ja osećam još gore i bezvrednije.

.worthless.

I doživela sam nervi slom.Došla sam do samopovređivanja.Bes.Želela sam da slomim nešto.A samopovređivanje me je učinilo da se osećam bolje.

Moja psiha je pokleknula.Sve se skupilo.Kada je moj prijatelj video šta sam uradila,pokajao se jako.Nije znao da sam toliko loše i sve je nesvesno uradio.Počeo je da se plaši da nastavi da mi piše da se ne desi nešto slično,jer već sebe smatra odgovornim za moje samopovređivanje i koliko god ja njemu rekla da nije kriv,ali je pokretač,on sebi ne može da oprosti.

Mislila sam da mi je bolje.I opet sam se srušila.

Uzela sam svesku i krenula da zapisujem svoja trenutna osećanja i molbe bogu da me izbavi iz ovoga jer previše boli i ne mogu da istrpim više.Razara me.Imam utisak kao da mi je duša zatočena i da se svim silama trudi da izađe iz zatočeništva,ali da su njeni čuvari jači i ne daju joj da opet bude slobodna.

Krenula sam još gore da plačem nego sinoć.Nisam mogla da se zaustavim.Osećala sam se prazno i usamljeno.Trebao je samo neko da dođe i da me zagrli.Samo to.Da li mnogo tražim?

Trenutno mi je malo lakše.Požalila sam se mami i zabrinula se iskreno,ali je rekla da me razume (nisam joj rekla za samopovredjivanje).Malopre mi je dala kapi za smirenje i naterala me da pustim narodnjake.

Lakše mi je malo,a do tada bože,olakšaj mi situaciju❤️

Pozdrav ljudi