Tajna njenog pogleda 🔚

Devetnaesti Dio

Vrijeme u Beogradu je bilo sunčano i toplo. Prijalo mi je da izađem samo u majici bez jakne. Toliko sam to poželjela, da jednostavno nisam toga bila ni svjesna dok nisam stigla nazad.

Nikol, hmm divna djevojka. Toliko voli moga brata. Iskreno, čisto i ne sebično.

Tako mlada, a tako skromna.
Zadovoljna je sitnicama.

Osmjeh koji ti pokloni za sekund pažnje koji joj daš.. Jednostavno tako puno daje, a ništa ne traži zauzvrat.

Armin nije pogrešio, bolju nije mogao da nađe. Ona je anđeo. I nadam se da će ga čuvati.

Toliko se vole, a da jačine svoje ljubavi nisu ni svjesni. Ponekad čeznem za samo minut ljubavi kakve oni posjeduju. Željela bi da i Aleksandar mene gleda kao što Armin gleda Nikol.

Ali on mene vara. Nisam mu bitna. Prošlo je već sedam dan otkad sam otišla, a on ni prstom mrdnuo nije. I dalje se voda sa onom silikonskom barbikom. Ne mogu da vjerujem da se nimalo nije uznemirio, pa otišla sam. A on, pa on i dalje po starom.

Razumijem da mu ja nisam bitna i da mozda ona prvobitna strast nije bila dovoljna. Da ono što je mislio da je ljubav, da je bila samo prolazna strast u njegovom slučaju. Shvatam i da mozda u meni ne vidi ništa sem žene koja će da mu rađa djecu. I da mu bude trofej. Da se hvali u društu. Da mu trebam samo za pokazivanje.

Sve razumijem, ali da tako olako baci sve što imamo i što možemo da imamo, to ne razumijem. Zar nam ne može dati šansu? Samo jednu malu?

Ivan mi redovno javlja njegovo kretanje. Svaki dan je bio sa njom. Samo je još nije doveo kući. Našoj kući. I nadam se da toliko poštovanja prema meni ima, da je neće ni dovesti.

Iz stanja razmišljanje trže me Arminov glas, pa pogledam u njega.

"Elena. Nikol te je nešto pitala." - pomalo ljuto mi se obrati. Izgleda da sam previše bila u svojim mislima. Naglo protresem glavom. Pa pogledam u Nikol.

" Da.?" - vidim da joj je neprijatno i sad bi najrađe sama sebi odljepila šamar. Ona ništa nije kriva.

"Nikol, dozvoli nam malo, molim te." - Armin je nježno pogleda i zamoli. Bez riječi ustade i ode na sprat.

" Elena, jesi li dobro?"

" Hmhh." - promumlam uz klimanje glavom.

"Sigurno? " - ipitivački me gleda.

"Jesam Armine, dobro sam."

" Prekini da me lažeš. Sve si ti, ali nisi dobro." - otpuhnu ljuto. - " Ne misli da ne primjećujem. Vidim da imaš neki problem. Hajde reci svom bratu, šta te muči? " - gleda u mene čekajući odgovor.

" Nemoj Armine. Ne mogu ti reći. Ne traži to od mene. " - jer kako da kažem bratu da me rođeni muž vara i da ga nije briga ni za Nikolaja, a kamoli za mene.

Dugo je sjedio promatrajući me. A onda je samo ustao i zagrlio me. Bez riječi, me uzeo u svoje naručje. Neko vrijeme smo tako ostali u tišni dok je nisam prekinula.

" Izvini, a šta je Nikol htjela od mene? Stvarno sam odlutala u svoje misli i nisam je čula." - osjećam se kao nestašno djete.

" Htjela je da sutra odete negdje, rekla je da ste pričale o tome." - u trenutku mi je kliknulo, ginekolog, o tome smo pričale.

" Ajoj, ja sam totalno zaboravila. Idem do nje da se dogovorimo." - poljubim brata u obraz pa pravac kod Nikol.

Leži okrenuta leđima od vrata. Sklupčna kao malo mače, na ogromnom krevetu. Kako sam joj prišla tako sam ostala zaprepašćena. Ona plače. Jao Elena, pa šta napravi? Pitam sama sebe.