NAĐI ME ( 2. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA

2. POGLAVLJE

... Valerija ...

 Bog nije mogao biti na svakom mestu, pa je stvorio majku.Majčinska ljubav je kao vazduh. Toliko nam je potrebna, a dačak ni ne primećujemo sve dok je ne izgubimo.

Bila sam na poslu do 5h. Tiho sam se ušunjala u stan kao dasam lopov i prišla maminoj sobi. Odškrinula sam vrata i provirila. Spavala je čvrstim snom. 

Devetnaest godina ona se borila za mene. Tražila me je i kada me je konačno našla, saznala je da sam zlostavljana od strane rođenog oca i maćehe.

Neki bi rekli da sam poludela, što sam joj oprostila, ali njoj je taj oproštaj bio preko potreban kako bi nastavila dalje. Pomogla mi je kada mi je pomoć bila najpotrebnija i zahvalna sam Bogu što imam takvu majku.

Dan pred maturu, našla sam se sa mamom u kafiću. Sele smo jedna naspram druge i pričale. Razgovor se odužio, no nikad ga neću zaboraviti. 

− Znaš da možeš da računaš na mene. Slažem se sa svakom tvojom odlukom bila ona pogrešna ili ne.

Tada sam je i dalje zvala Isidorom. Nisam imala hrabrosti da joj se oslonim sa mama.

− Sigurna sam da ću bez obzira šta uradila, slagati sa mnom.Isidora, zamolila bih te da mi pomogneš.

Zbunjeno me je pogledala poklopivši desnom šakom moj dlan.

− Dušo, tu sam i biću dok nas smrt ne rastavi.

Prvo sam se zbunila jer nisam tačno znala šta da kažem.Tako sam žarko želela da mi pomogne.

− Da li bi... − zaustavila sam se jer su reči odjednom ispravile. Pročistila sam grlo i nastavila da govorim. 

− Da li bi učinila nešto? Za mene? Svašta sam proživela u životu i želim da malo odmorim.

− Naravno. Slobodno, šta god treba uradiću.

- Hoću da odem odavde. Iz ovog grada i da ostavim prošlost iza sebe − učinilo mi se da joj nije prijala moja odluka. 

Kada je posle nekoliko sekundi, klimnula glavom, ohrabrila sam se i od A do Š ispričala plan.

− Šta ako odlaskom izgubiš još jedan deo tvoje duše? Hoćeš li moći podneti činjenicu da ostavljaš ljude koji te vole? − na trenutak sam sklopila oči. Suze su se polako slivale niz moje lice.Duboko sam uzdahnula i klimnuvši, dala joj do znanja da sam sto odsto sigurna.

− Ne mogu da izdržim ovde. Moram da se povučem.

− Dobro, srediću sve. Valerija, jednom ćeš se vratiti i ništa neće biti isto kô pre.

− Toga se i plašim... − uljudno sam se pozdravila sa njom i otišla kod Andrijane. 

Sutradan, nakon mature, nazvala sam je mama i tada sam po prvi put učinila nešto zbog čega se nisam kajala, a to je da sam spavala sa Aleksom i tako zapečatila našu ljubav.

Tiho sam zatvorila vrata i otišla u svoju sobu. Umor me je savladao, i samo sam se bacila u krevet. Nisam se presvukla niti oprala zube. Vrtela sam se u krevetu dok nisam utonula u san bez snova. 

Život je čudo. Natera te da pogrešiš i da uvidiš gde sipogrešio, ali greške ne možeš da ispraviš već da se mirno i bez  opiranja, pomiriš sa njima.

***

− Ustaj, Valerija. Treba da idemo.

Negodovala sam okrećući se na drugu stranu. Mama je i dalje nastavila da me trese kako bih se probudila.

− Lendovu jedan! Ajde... Spremila sam doručak. Onda možemo u šetnju. Nisam odavno bila u Guči i zaboravila sam kako izgleda − prstima, skinula je ćebe sa mene i bacila ga na pod.Zgrčila sam se kao fetus jer je hladnoća prostrujala mojim telom.

− Mama! Radila sam cele noći! − pridignem se u polusedeći položaj. Ona je prevrnula očima.

− Idem sutra i volela bih da vreme provedem sa svojom kćerkom, pa izvini ako sam dosadna. Takve su majke. Shvatićeš jednom.

Majka? Ja da budem majka? Nisam sposobna i nisam dobar materijal za majku.

− Slušaj, mama, skuvaj kafu i dolazim odmah. Ne znam da li imam cigara. Proveri da li su u fioci u kuhinji.

− Rekla si da si prestala da pušiš! Jesi li normalna? Znaš li kakve posledice možeš da imaš od cigara?! − vikala je i iskreno sam se nadala da je nije čula cela zgrada.

− Smiri hormone, mamice. Ponekad zapalim uz kafu i to je to. Obećavam. Ne mogu da se odreknem nečega što mi je bila uteha − odmahivala je glavom sednuvši kraj mene.

− Dušo, volim te. Svaka majka svom detetu želi najbolje.Ponekad dete ne sluša, pa se posle kaje što nije poslušalo staru majku − pomazila me je po kosi.

− Dobro, mama, ne brini. Od nečega se mora umreti − privukla me je u zagrljaj.

− Nemoj tako da pričaš. Život za tebe tek počinje.

− Mama, jedu mi se krastavci sa džemom od dunja.Napravila je zgađenu facu ustajući.

− Imaš odvratan smisao za humor. Sigurno su te zamenili uporodilištu.

Nasmejala sam se.

− Moguće.Okrenula se na peti i izlazeći iz sobe, namignula mi.

− Odoh u kupatilo. Sedi za sto − zapovedila je. Ponaša se kao kraljica Elizabeta.

− Okej − skočila sam iz kreveta i na brzinu se obukla u staru odeću. Laganim hodom, otišla sam do dnevne i sela za sto.Napravila je američke palačinke, supu i prženu papriku sa pavlakom. Hvala, mama!

***

− Šta se desilo Oliveri?

Vratila se u dnevnu brišući ruke o peškir.

− Stvarno želiš da ti ispričam?

Potvrdno klimnem glavom. Ona sedne, a ja stavim glavu unjeno krilo. Zatim me je pokrila ćebetom. 

− Molim te − prošapućem.

− Olivera je posle pada završila u bolnici. U komi je. Ne veruju da će da se uskoro probudi, no svašta možemo da očekujemo.

− Ne želim da se probudi.

Poljubila me je u čelo.

− Ne želim ni ja, ali, nije na nama da odlučujemo. Bog je tu da sudi i oprašta.

− Ja sam im oprostila, no teško da ću to ikad zaboraviti.

− Dušo, ko kaže da moraš zaboraviti? To je deo tebe i koliko god puta pokušala da ga potisneš, sebi praviš gore. Opusti se i uživaj malo.

Poslušala sam njen savet. Zatvorila sam očne kapke i utonula u duboki san.

Realnost me ubija, ali nema veze. Živeću u snovima. I znam zasigurno, da i on negde tamo isto pati. Nije nam se dalo. Stvari se sa vremenom srede, izgube se u vazduhu i dovoljan je jedan trenutak da te podseti na ono što si izgubila. 

Tada se vraća jače,gore i otpornije nego ranije... A ti ne možeš ništa da uradiš, osim da čekaš svoj red za kasni voz u mrak...