... Valerija...
On je bio ovde. Stvarno je bio ovde. Našao me je. Uspeo je da me nađe... Ali kako? Mama, Andrijana i Ljilja jedino znaju da sam ovde. Mama nikad ne bi njemu rekla, a Ljilja ga ne poznaje.
Andrijana... Andrijana? Sumnjiva mi je od početka. Da li postoji mogućnost da mu je ispričala gde sam ja? Ma ne... Nebi ona... Ili bi? Ona nesvesno može sve da uradi. Telefon...Treba mi telefon.
− Marija, ljubavi, donesi mi telefon!
− Ostao je kod tete.
Uranjam u jastuke bračnog kreveta.
− Kućni. Da, kućni.
Skačem iz kreveta i izlazim iz sobe. Nalazim kućni telefon na komodici. Podižem slušalicu i ukucavam Anin broj. Odmah se javila.
− Hej.
− Da nisi nešto zaboravila? − kažem nadajući se da neću morati puno da govorim da bih je naterala da priča.
− Ne, koliko znam. Što? E da, Mili se obradovao kada me je video. Puno sam mu nedostajala.
− Zar te Milomir nije pozvao da se vratiš? − bingo! U laži je uhvaćena!
− Da, jeste, u pravu si. Vidiš da sam zaboravila − nervozno se nasmejala, a poznajući nju, trenutno se znoji, umire što me je slagala.
− Neće niko biti povređen ako kažeš istinu.
− Vikaćeš na mene, pa ćeš promuknuti, pa nećeš moći dagovoriš, pa ću ja sebe kriviti za to, pa ću otkazati venčanje i doćikod tebe, ponovo, pa ću klečati na kolenima i moliti te za oproštaj... − u jednom dahu izgovori, ne znam ni sama tačno koliko radnji, no, nijedna mi nije prijala.
− Sećaš se one večeri kada si se onesvestila jer mi nisi rekla istinu? Izgleda da će se ta noć ponoviti. Jesi li kazala Aleksi gde sam?
− Došao je? Uf, tako mi je laknulo! Mislila sam da ga nećeš primiti.
− I nisam, izbacila sam ga napolje − ova čorba mora da se dobro zabiberi.
− A ne! Namučio se dok je izvlačio podatke od mene. Ti si stoka!
− Ja?! Ana, zaklela si se da mu nećeš reći gde sam! Zaklela!Bio je ovde! Video je sve! Šta da radim sada?! Nemam više mesta za sakrivanje.
− Zašto bi se sakrivala?
− Jer se plašim.
− Čega, Valerija?
− Ponovo isto pitanje.
− Postavljaću ga sve dok ne odgovoriš na njega. Aleksa nije loš, inače se ti ne bi zacopala u njega.
− Prošlost je problem.
− Zašto bežiš od nje? To je deo tebe. Da ga otcepiš, izgubila bi polovinu svoje duše koja te je učinila snažnijom i hrabrijom osobom.
− U pravu si. Odlučila sam.
− A?
− Vraćam se u Beograd − mislim da Andrijana nije očekivala da čuje takve reči od mene. U stvari, nisam ni ja očekivala da čujem te reči. Ikad više. Marija me je znatiželjno gledala sa vrata i smejuljila se. Oh, primećujem sličnost između nas dve.
− Šališ se? − stoti put me upita.
− Ne bih se nikad šalila sa tim.
− Ko si ti i šta si dođavola uradila sa Valerijom?
− Možeš li da okreneš moju majku i kažeš joj da pošalje helikopter?
− Hoću. Ne zajebavaš se?
− Ne, bre. Zar me ne poznaješ? − nevino trepćem očima iako znam da ona ne može da me vidi.
− Dobro. Javiću Isidori. Nemoj nas zavlačiti. Laganje nije lepo.
− Kaže mi prvakinja u laganju.
− Taman da sredimo zajedno problem oko sale. Umirem!Bukvalno umirem! Nema me dva dana i haos!
− Čuj ti nju! Imam osećaj da nisi stigla ni da se očešljaš!
Frkne kroz nos.
− Ni da se okupam ljudski. Aleksa me je dočekao, a Milomir radi večeras treću smenu i ne smem da ga maltretiram. Naljutiće se moja beba.Napravim zgađenu facu.
− Okej, idem sada. Treba da se spremimo.
− Ljubim vas, devojke moje! Doviđenja! − izdahnem nakon što sam vratila slušalicu na mesto.
− Idemo negde?
Klimnem glavom.
− Da, Maki. Idemo kući! − radosno uzviknem.
− Kući? Vlaćaš me u dom?
− Ne. Idemo na jedno divno mesto. Upoznaćeš baku zbog koje si sa mnom − podigla je ručice u vazduh da bih je ja uzela.U jednom koraku, našla sam se ispred nje. Podigla sam se i lepo namestila u naručju.
Umiljato oko moje.
YOU ARE READING
NAĐI ME ( 2. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA
Action" Kazu da ne znamo sta imamo, dok to ne izgubimo, ali... Vredi se boriti za ono sto volimo i pokušati. "
