NAĐI ME ( 2. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA

4. POGLAVLJE

... Valerija... 

Trčim bez prestanka jer znam da me juri... Ta teskoba koju trenutno osećam u srcu, povećava se sa svakim mojih izdahom.Moram da pobegnem... Moram...

Naglo otvaram oči. Znoj mi se slivao niz čelo, a telo mi je podrhtavalo. Oslanjam se na laktove i pridignem se. Osmotrim sobu u kojoj se nalazim i primetim da sam sama. Gde je mama?

− Mama? − polako ustanem i krenem u kupatilo. Okrenem slavinu i pustim hladnu vodu. Sagnem se i spojim šake. Kada se nakupilo vode, pljusnem je u lice i osvežim se. Malo protrljam vrat i zatvorim slavinu. Izađem iz kupatila i krajičkom levog oka, primetim na komodi kovertu. Uzmem je i otvorim. Prepoznam mamin rukopis.

Otišla sam hitno u Beograd. Doći ću za mesec dana ponovo. Volim te i čuvaj se.

Nasmejem se. Kovertu bacim u kantu pored korpe i uzmem tašnu sa stola. Uskoro mi počinje smena. Vadim telefon iz tašne dok izlazim van stana i zaključavam vrata. Okrećem Andrijanui posle trećeg zvona, javila se.

− Molim? − kaže zevajući.

− Hej, mala − izgovorim silazeći niz stepenice.

− Simonida, trenutno sam veoma zauzeta. Zvaću te kasnije. − gurnem rukom vrata u stranu i izađem napolje.

− Aleksa je tu, zar ne? − stanem na trenutak, pa nastavim prema kafiću.

− Ma da, naravno. Uskoro je svadba. Valjda ćeš doći.

Zamišljam njega ali lik mi se izgubi iz misli. Kao da ga je neko obrisao gumicom.

− Okej, ja radim večeras. Zovi. − ne čekam da mi odgovori već joj spustim slušalicu. Suze su uveliko padale niz obraze;odlaze iz mog umornog tela i da mogu, pobegla bih i ja. Otišla sam i eto, ispaštam zbog te greške. Nisam imala smelosti. Razum i srce se bore; razum za slobodu, a srce za njega. Ko će pobeditii da li će me ta borba dokrajčiti do kraja?

***

Čekala sam Andrijanin poziv sa strepnjom. Hodala sam napred-nazad po kafiću i prstima desne šake, češkala bradu.Onda se prostorijom prolomila pesma Luda po tebe. Potrčala sam ka telefonu i uzela ga u ruke kao da mi je nešto najvrednije što postoji. i jeste bio u tom trenutku.

− Ana? − pročistila je grlo.

− Ja sam. − prošaputa. Sednem na stolicu i pesnicom pridržavam glavu da ne padne.

− Kako izgleda? − priupitam je bez obzira šta će mi reći.

− Pa dobro. Za sada. Zašto si me zvala?

Zatvorim oči.

− Da vidim kako si i šta radiš.

− Ovaj tvoj...

Prekinem je.

− Nije moj! Po stoti put ti kažem! On nikada neće biti moj!− viknem na sav glas gorku istinu.

− Si ti prolupala? On je već tvoj samo ti to nećeš da priznaš.

− A ti mnogo mlatiš u poslednje vreme.

− Prihvati izazov. Iskoristi najbolje od života. Gde je nestala ona Valerija koju od malena poznajem?

Još plaćam za greške, kô trsku me je slomila sudbina. Sve godine nasilja otišle su samo jednom rečju.

− Da me tako dobro poznaješ, naše prijateljstvo ne bi ni postojalo.

− Zar ćemo se stvarno svađati oko Alekse? Ko si ti?

− Dobro pitanje jer nisam sigurna da li znam odgovor na njega.

− Ja ga znam, ali ti se neće svideti.

Gazdarica je ušla u kafić i mahnula mi.

− Moram da idem. Ljubim te.

− Jedva čekam kraj ovog tvog bega. − rekla je pre nego što sam spustila slušalicu. Iskreno sam se osmehnula Ljilji. Zagrlile smo se.

− Jesi li gledala vesti? − snuždeno me upita.

− Ne. Šta se desilo? − uzela je daljinski sa stola i uključilatv.

− Vanredne vesti, Beograd je u haosu. Tri maskirana lica ukrala su veliku svotu novca. Procene su različite, ali za sada se zna da su u pitanju milioni.

Ne verujem. Gledam čas u Ljilju, čas u tv. Sa šakom na ustima, zavalila sam se u stolicu.

− Sigurno je ovo Aleksa uradio. Tim postupcima ga uništavaš, Valerija! On nikad nije opljačkao banku! 

Prevrnem očima.

− Zašto ga braniš?

− Zato što ti nisi ti. Ne bi dozvolila da drugi pate. Okreni ga i vrati mu svetlost u život − sela je naspram mene.

− Ne želim da uradim nešto zbog čega ću se kajati.

 − Ali već se kaješ, tvrdoglava devojko! − uzela je moju šaku preklapajući je svojom.

− Izvini, Ljiljo. Nemam snage da se borim više. Umorna sam.

− To nije borba, Val. To je svrha našeg postojanja. Sudbina nas čini jačima kada nam nametne teži put, posut trnjem. Mlada si i ne shvataš šta ljubav znači. Ja sam izgubila muža i sada moja kćerkica odrasta bez oca.

Skrenula sam pogled u stranu.

− Shvataš li ti da ja ne želim da se vraćam u Beograd ni po cenu života?

Zaprepašćeno je zurila u mene.

− Stvarno, ko si ti? Ti nisi ona Valerija koju ja poznajem.

− Neću nikad ni biti.

Dve žene su ušetale u kafić i sele do prozora.

− Val...Ustala sam.

− Imamo mušterije, Ljiljo. Izvini − odšetala sam do njihovog stola.

− Devojke, izvolite − izvadila sam blokče i olovku.

− Kafa i limunada − zapisala sam njihovu narudžbinu i otišla do šanka da bih im donela. Ovo će biti dug dan