NAĐI ME ( 2. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA

11. POGLAVLJE

... Aleksa... 

Čini mi se da je let do Beograda duže trajao nego obično.Andrijani sam rekao da me čeka kod izlaza, pa čim je avion sleteo, najednom sam dobio krila i za tren oka, našao sam se ispred Ane nasmejanog lica. 

Pogledala me je ispod oka, a zatim se okrenula na peti i uputila ka obližnjem kafiću. Seli smo jedno naspram drugog.

− I? Što si me zvao? Vodila sam razgovor sa jednom osobom, a ti si to prekinuo.

Počešem se iza glave spremajući se da odgovorim na pitanje. Otvorio sam usta da nešto kažem, ali me je konobar pretekao u mojoj nameri.

− Dobrodošli. Gospođice, šta želite da pijete? − izblebeta neke reči od kojih mi dođe da se ovde upucam u glavu.

− Dobro pitanje. Raspoložena sam za kafu.

Izvadio je blokče iz kecelje okrećući se prema meni.

− A vi? − sigurno se pita šta ova devojka radi sa ovom nadrkanom budalom jer se cinično nasmejao.

− Za mene jednu fantu, jer sam fantastičan, a za tebe konjak jer si konj.

Ana me šutnu nogom ispod stola dok se konobar okrenuo i uputio ka šanku. Sagnuo sam se da bih pomazio bolno mesto gde me je ova ćurka udarila.

− Sram da te bude! Umesto da budeš uljudan, ti mu odgovoriš kao da si neki nadrogirani klinac od 16 godina. To nije uredu Aleksa. Imaš 27 i tako se ponašaš! − prevrnem očima na njene reči i iskezim se.

− Imam važan posao i ti ćeš mi pomoći da ga rešim.

Klimnula je glavom.

− Šta ti treba? Ali, obećaj mi da ako ti budem uspela pomoći oko toga, nećeš me zvati sve do venčanja. Jasno? − mislim da je ispričala celu knjigu.

− U pitanju je Valerija. Znam da si bila sa njom kada sam te pozvao.

− Ja sam veoma kulturna osoba. Tako da ne želim da trošim svoje živce na tebi. Milomir je tu za to.

Šta ova upravo reče? Ama, kunem se da je nikad neću razumeti.

− Dobro. Ne zanima me Milomir. Zanima me Valerijina adresa.

− I da ne znam, ne bih ti je rekla − prekrstila je ruke na grudima.

− Stvarno? Andrijana, imam keca u rukavu i ne želiš da ga iskoristim.

Frkne kroz nos što me je nateralo da smislim neki drugi plan.

− Gospodine Kovačeviću, pogrešno ste me shvatili. Ja nisam osoba koja bi odala najbolju drugaricu − nagnula se ka meni.

− Svestan sam toga, gospođice, ali, kao čovek koji voli vašu najbolju drugaricu, zamolio bih vas da mi kažete gde se ona nalazi da ne bih koristio silu. 

− Kum si mi, ona mi je kuma, da biram između vas dvoje ne mogu. Aleksa, ona ne želi da bude nađena. Valjda kapiraš da je povređena.

Udario sam šakom o sto.

− i ja sam povređen, Andrijana. Možda i više i od nje. Nju izjeda prošlost, a mene... − zastanem na trenutak zbog misli koje su se upravo pojavile u mojoj glavi...

 Kako da kažem ovo bez lomljenja? Kako da kažem ovo bez preuzimanja? Kako da sastavim u reči, kada je već previše za moju samu dušu? Voleo sam i izgubio sam, i to boli kao pakao. Ne želim da oni znaju tajne, ne želim da oni znaju način kako sam je voleo... Mislim da oni ne bi razumeli, ne. Mislim da me ne bi prihvatili...