NAĐI ME ( 2. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA

6. POGLAVLJE

... Valerija...

 Sviđalo mi se kako me je gledao dok smo razgovarali. Sa njim sam se prvi put iskreno nasmejala, sa njim sam se prvi put poljubila, sa njim sam prvi put osetila leptiriće u stomaku i sa njim sam prvi put u životu imala seks. 

To su činjenice koje su neosporive i dragocene za mene. Iako mi se na srcu napravio novi rez kroz koji ću da prokrvarim. Izgubiću život jer sam bila glupa. U stvari, ja sam već život izgubila. On je bio ceo moj život.

Kasno sam izašla iz kafića. Negde oko 3h sam bila kući, a već u sledećem trenutku, u krevetu; preumorna da se presvučem ili operem zube. Mislim da je prošao jedan minut od kada sam pustila glavu. Telefon mi je zazvonio. Zatvorenih očiju sam ga našla i ne gledajući ko zove, javila se.

− Halo? − zevajući kažem.

− Gospođa Kovačević? − nepoznat muški glas me je razbudio.

− Ne, ja sam Valerija Janković − pridigla sam se.

− Čudno, ovde piše „žena mog života".

Je l' se ovaj šali sa mnom? Odmaknem telefon od uva da bih videla ko zove. Izbečila sam se na poznato ime i onda sam shvatila da nešto nije u redu.

− Gde je Aleksa?! Da li je dobro?! − plačljivim glasom upitam.

− Imao je malu saobraćajku. U bolnici je trenutno. Da li biste mogli da dođete? − Zajebi sve. Jednom moraš preći preko ponosa i dokazati da ti je stalo. Kasnije će možda biti kasno. Ne.Ne želim da dokažem da je on u pravu.

− Izvinjavam se, ne mogu.

− Želite li da dođem po vas, ako ne smete sami? − zašto mi je ovaj glas poznat? Da li imam neki deža vi?

− Ne, predaleko sam da biste mogli da dođete po mene −prekinem razgovor i isključim zvuk. 

− Svaka žena zaslužuje muškarca sa kojim će zaboraviti da joj je srce ikad bilo slomljeno. A šta ti radiš? Blokiraš ljubav zarad ponosa! – javila se Lila.

− Takva sam kakva sam. Smeta ti? Produži dalje.

− Koji je tebi đavo? Zar ga uopšte ne voliš? Ona ljubav koju si osećala prema njemu bila je prava ili si samo glumila?

− Nije bila lažna i ti to vrlo dobro znaš! Ne mogu da se vratim u Beograd i nastavim dalje! Previše boli je u mom krhkom telu! Razumeš li?! Nemam snage da se borim više! Bogdan je u zatvoru, a Olivera u bolnici! Već skoro godinu dana!

− On bi ti pomogao da prebrodiš sve! Zašto ga odbacuješkao krpu?!

− Zato što je zaslužio da ima bolji život, a imaće ga bez mene.

− Jesi li sigurna? Šta ako je mnogo povređen, a ti ovde samuješ ko neka babuskera!

− Lila, umorna sam − naglo mi se zavrtelo u glavi.

− Ono što ne poštuješ, Bog će ti oduzeti − rekla je pre nego što sam pala na pod i onesvestila se.

***

Ponovo sam trčala, ali ovog puta nije me jurio on, već moji najgori košmari. Gledala sam sa strana i one scene koje su bilez aključana duboko u mozgu, pojavljivale su se i davile me. Nisam mogla da vištim. Glas mi je ostao negde drugde. Crna haljina se pomerala sa mnom, a kosa do polovine struka, vijorila se na povetarcu levo-desno. 

Stala sam. 

Kosa je krenula napred,pa se vratila. Srce me je stezalo u grudima preteći da će pući kao Vezuv. Skupila sam obrve, nabravši čelo, i pala na kolena.Umesto suza, krv mi je išla niz obraze pretvarajući od mene nekakvu utvaru koju je lovac ubio... Sklopila sam okice... Moje beživotno telo, palo je na mokru travu.

– Ustani, bori se! Ustani zbog mene! – rekao mi je predivan,melodičan glas muške osobe. Kao po komandi smogla sam snage i teturajući se ustala. Kosa mi je prekrila krvavo lice a noge su počele same da se kreću sa namerom da stignu na cilj.

Teško sam otvorila očne kapke. Prvo sam osmotrila prostoriju, pa sam tek onda primetila Ljilju kako sedi u fotelji pored vrata. Čini mi se da je spavala.

− Ljiljo? − nosila sam plavu bolničku haljinu. Desna ruka mi je bila priključena na infuziju koju iskreno ne volim. Kosa svezana u neurednu punđu me je dodatno iznervirala.

− Probudila si se.Kad je pre došla do mene?

− Izgleda da jesam. Šta se desilo?

− Ne znam. Nemoj se pomerati. Doktorka će ubrzo da dođe.

Pridigla sam se pomoću laktova dok je Ljilja nameštala jastuk. Tada je doktorka ušla u sobu.

− Jeste li dobro, mlada damo? − prišla mi je i polako skinula infuziju. Izvadila je iglu iz vene.

− Jesam.

Ljilja je primetila da mi nije do razgovora, pa je ona svevreme pričala.

− Kada može da ide kući?

− Samo da obavimo ultrazvuk i to je to. Posle je slobodna.Prepisaću joj lekove i strogo mirovanje − odgovorila je doktorka.

− Zbog čega ultrazvuk?

− Obavezno je uraditi ultrazvuk ako doktor sumnja na nešto.− Klimnula sam glavom. 

− Možemo da krenemo. Vi, gospođo,ne morate sa nama.

Polako sam ustala iz kreveta. Poslala sam Ljilji poljubac prateći doktorku u stopu.Ušle smo u jednu sobu koja je imala samo bolnički krevet ispod prozora, radni sto i tri komode poređane jedna do druge.Nalazile su se sa moje leve strane. Na radnom stolu bio je kompjuter; čini mi se uključen. Došla sam do kreveta i legla.

− Povuci haljinu nagore.Poslušala sam je.

− Koje si godište? − ljubazno upita.

− '98.

Privukla je sebi ultrazvuk.

− Prvo ću ti namazati gel. Biće neobično u početku, ali kasnije ćeš se navići – uzela je tubu sa stočića i sadržaj iz nje, iscedila u ruku. Prislonila je šaku mom trbuhu i počela ga trljati.Hladnoća mi uopšte nije prijala. Zatim je uzela ultrazvučnu sondu i postavila je na donji deo stomaka. Zurila je u ekran ne obraćajući pažnju na mene. Osetila sam se zapostavljenom na trenutak.

− Lepo, stvarno lepo – spustila je sondu pored računara.

− O čemu se radi?

− Čestitam. Dobićete prinovu.

Zaprepašćeno sam gledala čas u doktorku, čas u ekran.

− Šta, bre?! − viknem iz sveg glasa, podižući se.

− Postaćeš mama! − ponovi još jednom, a meni ta informacija nikako ne ulazi u uši.

Posle doživljenog šoka, vratila sam se u stan. Sve vreme šake sam držala na stomaku i mazila ga. Trudna sam. Ponovo se nasmejem toj vesti. Ja ću za devet meseci u rukama držati bebu. Aleksinu i moju bebu.